субота, септембар 23, 2017

Србији прети жеђ

Чим су почеле тропске врућине у Србији, појавио се проблем са несташицом воде у појединим градовима. Недавно је Прокупље остало без драгоцене течности, а несташица се јавила и у другим крајевима земље. Апели за штедњу воде стижу од надлежних у Нишу, Пожаревцу, Новој Вароши, па и Београду.

Иако често мислимо да је Србија богата водом и да можемо да се разбацујемо драгоценом течношћу“, искусни стручњаци водопривреде, упозоравају да ствари стоје супротно. Србији прети озбиљна жеђ уколико се не изгради још око 20 хидроакумулација, што би могло да кошта око две милијарде евра.


– Из историје је познато да је Картагина била житница старог Рима. Међутим, сада је тамо пустиња и тај топлотни режим је померен ка северу, у Италију, Грчку или Шпанију, која је, примера ради, изградила више од 1.100 брана и акумулација. Код нас, међутим, има свега 36 брана и акумулација за водоснабдевање, а пошто смо ми у том подручју где се клима мења, јасно је да морамо да се припремимо за овај сценарио. Кад нема брана и акумулација, вода напросто отекне и нема је у месецима када је најкритичније. Ако брзо не изградимо акумулације, наредних деценија бићемо жедни, јер је ситуација је изузетно тешка и неповољна – упозорава мр Владимир Танацковић, саветник у Дирекцији за воде при Министарству пољопривреде, шумарства, трговине и водопривреде.

Никола Марјановић, генерални директор Јавног водопривредног предузећа „Србијаводе“, које газдује водопривредним објектима и ресурсом на територији јужно од Саве и Дунава, напомиње да наша земља има довољно воде у апсолутним износима, али је она неравномерно расподељена по простору и у времену.

Србија једна од малобројних земаља где у истој години можемо да имамо и поплаве и суше. Тај се проблем може превазићи на само један начин, а то је изградња брана, односно формирање акумулација – објашњава Марјановић и напомиње да је техничка документација за дугорочно снабдевање водом Србије урађена крајем осамдесетих година и њоме је предвиђена изградња 34 веће акумулације, укључујући и Космет.

Од тада је изграђено свега пет или шест и недостаје још око 20 акумулација. Док се оне не формирају, Србија ће имати проблема, како са поплавама, тако и са сушама. Из тих акумулација се мора обезбедити наводњавање једног милиона хектара, о којима се у последње време толико говори – каже Марјановић.

Директор „Србијавода“ упозорава да је финансирање у водопривреди занемарљиво мало и не може се обезбедити ни редовно одржавање постојећих система.

– ЈВП „Србијаводе“ је у 2006. години располагало са 4,25 милијарди динара, од чега је око половине из ресорног министарства, а друга половина из сопствених прихода. Та сума је сваке године бивала све мања и мања, да би за 2012. годину било превиђено само 680 милиона, искључиво из ресорног министарства. Новим Законом о водама, који је мањкав, наш сопствени приход је укинут. Сада имамо десет пута мање него 2006. године. Са тим новцем не могу да урадим ништа, могу само да плачем. То је тек 100 динара годишње по глави становника – жали се Марјановић, доктор наука, дипломирани грађевински инжењер хидротехничког смера, који је предавао на два факултета у САД и на три у Србији.

Са друге стране, Владимир Танацковић, који је више од деценије провео на месту начелника Одељења за коришћење и заштиту вода, напомиње да је у овом тренутку највећи део становништва обезбеђен водом, али са израженим варијацијама у квантитету и квалитету. Градским и сеоским водоводима, обухваћено је скоро 80 одсто становништва, док су остали упућени на индивидуално снабдевање.

– У Србији постоји 16 регионалних водосистема, са акумулацијама, постројењима за припрему питке воде и регионалним цевоводима. Највише „шкрипи“ у градовима у приобаљу Мораве, у Војводини и источној Србији – напомиње Танацковић.

Како наводи, просечна брана кошта између 70 и 80 милиона евра, фабрика воде је око 25 до 30 милиона евра, односно укупно између 100 и 110 милиона евра.

– Тренутно завршавамо чишћење будућег језера бране Стубо–Ровни код Ваљева, која ће имати запремину око 60 милиона кубика воде. Обезбедиће се сигурна вода за Ваљево, Лазаревац, Лајковац, Мионицу, Уб и термоелектрану „Никола Тесла“ која троши кубик воде у секунди. На акумулацији Селова код Куршумлије сам објекат бране је завршен, остало је да се очисти језеро и изгради нови пут до Луковске бање. За то нам недостаје још око две милијарде динара, а већ је од 1987. уложено сигурно око 80 милиона евра. Ова брана би могла да се користи за водоснабдевање Куршумлије, Прокупља, Блаца, Житорађе и Ниша, односно за укупно 300.000 душа – открива Танацковић.

Цеви из 19. века

Србији недостаје тренутно двадесетак већих акумулација, али средстава за дугорочно решење проблема водоснабдевања нема, каже Владимир Танацковић:

– Тренутно се у Србији троши око 250 литара дневно воде по глави становника, што приближно одговара европском просеку. Томе треба додати још 50 литара, колико износе просечни губици, због дотрајалости мреже. Рецимо, у Новом Саду понегде се још користе цеви из времена Фрање Јосифа, а у деловима Београда има мреже која датира са краја 19. века.

 

(Бојан Билбија, Политика)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*