четвртак, октобар 19, 2017

Сретење код Вождовог споменика или буна против границе

Ако се у садашњој глобалној и локалној консталацији не одбрани Устав – Србија ће запасти у хаос, и још горе ропство него што је било отоманско. И нико нам неће бити крив – осим нас самих. Зато је Сретењски сабор код Вожда на Сретење у подне једини активни, животни начин да се ове, 2013. године, искаже поштовање према српској државности, српској уставности, српској слободарској традицији и тековинама Првог српског устанка.

 

spomenik-vozdu-hram...

 

Сретење Господње, 15. фебруар се у Србији обележава не само као верски празник, дан када се Бог сусрео са својим народом, и када је старац Симеон дочекао испуњење обећања датог од Бога – да неће умрети док не види Спаситеља, у лику Богомладенца Исуса. Тај дан је такође и заветни дан српске државности, који обележава почетак васкрса Србије после вишевековног ропства, скуп у Орашцу на којем је Ђорђе Петровић изабран за вођу буне која ће се претворити у Први српски устанак. И више од тога – то је такође дан српске уставности, јер је управо на Сретење 1835. донет и први савремени српски Устав, који је био и међу првим демократским уставима у Европи. Данас су Србији насушно потребни сусрет и са Богом и са собом, и реафирмација државности и уставности.

НЕДОУМИЦЕ Питање које се ове године тим поводом намеће је следеће: да ли се тог дана утопити у колотечину уобичајених прослава и обележавања овог значајног датума, да ли поново бити пасивни посматрач који ће слушати пригодне говоре и осврте, похађати разне академије и гледати разне емисије, па можда чак и учтиво аплаудирати на по коју глумачку представу која би требало да дочара како је то било пре 209 година? Другим речима, да ли ће то бити још један дан када ће грађанство бити претворено у публику, која се после представе мирно разилази и враћа у свакодневицу у којој се крши скоро све чему се на манифестацији давала почаст, у шта се можда чак и клело? Или би то можда (коначно, односно поново) требало да буде дан када ће обележавање бити на неки начин и литургијско, када ће они који стоје и слушају активно и учествовати?

Јер, ако се у земљи отворено крши Устав путем срамног успостављања границе између Косова и Метохије и остатка Србије, ако Уставни суд у том процесу активно саучествује тако што ћути док се то дешава, а влада га у том послу подржава – како слушати и озбиљно схватати било ког од државних званичника који ће тог дана да беседе на тему државности и уставности – у Орашцу или било где другде? Како слушати и схватати озбиљно исказе вербалне посвећености тековинама Првог српског устанка, на изглед „немогуће мисије“ једног десеткованог, али духовно великог народа који је решио да се сам самцијат дигне и збаци ланце који су га држали у отоманском мраку и ропству, и поново освоји своју слободу – из уста оних који кажу да је Србији најважнији некакав „датум за почетак преговора“. И то каквих преговора? „Преговора“ који у ствари значе добровољан пристанак на перманентно испуњавање туђих услова и налога, од којих је за Србију најбитнији и најпогубнији онај који се непрекидно најављује – да ће морати да се одрекне Косова и Метохије.

Да ли је, дакле, на овогодишње Сретење, пригодно, довољно и задовољавајуће само негде „присуствовати“ или тапшати онима који свесно, или несвесно саучествују у нарушавању свега онога што Србе посебно везује за тај дан? Или би требало обележити ту светињу и светковину показивањем да се она схвата озбиљно – да то није пуки „датум“ или приредба, већ дан живе реафирмације онога нашта се позивамо. Обележити је својим активним учествовањем, својим живљењем и поступањем?

ПАРАДИГМА СВЕГА ЛОШЕГ Оваква и слична размишљања су определила већину оних који су учествовали на било који начин у протестном скупу „Никад граница са Косовом и Метохијом“, одржаном 10. децембра 2012. године – и не само њих – да позову на ново окупљање на Сретење, 15.2.2013. у подне, код споменика Вожду Карађорђу, испред Храма Свегог Саве у Београду.

Симболика Сретења, Вожда и Светог Саве је потпуно јасна.

Но, на симболици би се и овог пута све завршило када то не би био и позив на окупљање државотворне Србије у одбрану онога што је остало од Устава и од српске државности. То је на првом месту – почетак буне на разне дахије које успостављају границу између Косова и Метохије и остатка Србије.

 

Buna protiv granica...

 

Та граница је парадигма свега лошег што се Србији тренутно дешава. Та граница, на првом месту, значи отворено кршење Устава земље. Једно је било присуство УНМИК царине предвиђене Резолуцијом 1244, а нешто сасвим друго добровољно пристајање на присуство „цариника“, „пограничне полиције“ и „санитарне инспекције“ који представљају самопроглашену „косовску државу“, и који сада траже визе и пасоше држављанима Републике Српске, Русије, Кине и других пријатељских земаља – унутар државне територије Србије, чији је Косово и Метохија неотуђиви део према Уставу Србије.

Но, та граница значи још више. Она значи одсецање Срба на Косову и Метохији од остатка Србије и њихово постепено препуштање Тачијевој администрацији „Жуте куће“, варварском режиму којем не само у Европи већ и у свету тренутно нема равног.

То је постепено сламање отпора народа на северу Косова и Метохије, последњој брани против трајног успеха стране окупације Лазареве земље.

Граница са КиМ такође представља парадигму сталне спремности београдских власти на давање даљих уступака на штету државних и националних интереса, спремност на живот по диктату, на перманентно круњење и урушавање суверенитета.

Другим речима, спремност на постепени губитак слободе – оне исте у име које је Први српски устанак и подигнут – у замену за пуки опстанак на власти и све пратеће привилегије. У замену за бриселска тапшања по рамену, „похвале“, „позитивне извештаје“ итд. У замену за „привилегију“ да нам странци увозе све и покупују остатак земље и привреде. У замену за – одрицање од свих тековина због којих славимо Карађорђа, његове устанике и његове настављаче и поштоваоце.
Постављање „тврде“ границе на административној линији представља и својеврсну увреду за све грађане Србије. У име наводне интеграције у „Европу без граница“ од Србије се захтева да успостави границу – са самом собом. Такво пристајање је заправо отворено пристајање на ропски положај, нека врста званичног мирења са чињеницом да би за Србију требало да важе једни, крајње понижавајући закони и правила – а за остале други. Активна спремност за уклањање, за рушење такве границе представља врховни чин слободе – једини који је у ово време достојан тековина Првог српског устанка и осталих славних тренутака наше заједничке историје.

sretenje...

 

ЈЕДИНИ ДРЖАВОТВОРНИ ЧИН А спремност на мобилизацију у циљу одбране уставности представља, у овом тренутку, једини истински државотворни чин. Свима је јасно да је највећа кост у грлу садашњих отворених и прикривених непријатеља Србије – њен Устав. Колико год он имао мањкавости – а има их скоро сваки – то је ипак један од ретких устава на свету које је народ референдумски изгласао, и једини који у садашњим условима медијске и институционалне окупације представља брану (односно устав) против даљег распарчавања земље. Ако се у садашњој глобалној и локалној консталацији не одбрани Устав – Србија ће запасти у хаос, и још горе ропство него што је било отоманско. И нико нам неће бити крив – осим нас самих.

Зато је Сретењски сабор код Вожда на Сретење у подне једини активни, животни начин да се ове, 2013. године, искаже поштовање према српској државности, српској уставности, српској слободарској традицији и тековинама Првог српског устанка. Тај сабор требало би да представља не само почетак активне буне против увредљиве, неуставне, антинародне и антидржавне границе са Косовом и Метохијом – већ и позив државотворној Србији на окупљање и регрутовање других, које се мора, што пре, завршити или уклањањем границе са Косовом и Метохијом и одбраном Устава од свих спољашњих и унутрашњих насртаја – или крахом српске државе и српске слободе коју су преци које би тог дана требало да славимо крвљу извојевали.
Једно је пуко обележавање историје и читање о њој, а нешто сасвим друго прилика да се она реафирмише кроз лично учествовање. Ово опште, саборно Сретање на Сретење требало би да представља управо то. Сретање Србије са самом собом – да се још једном, јер опет је такво време дошло, види ко је вера, а ко невера, ко је спреман да само чита или рецитује Косовски завет – а ко је спреман да искористи ову ретку привилегију коју нам је историја уделила: да га живи. Коме је Његошев бесмртни усклик „нека буде што бити не може“ – само пригодан цитат за учионицу или кафану, а коме животно гесло. Ако све то није одавање истинске поште прецима – а и потомству, онда ништа није. Зато је Сретење код Вожда и позив за (поновно) учешће у сопственој историји, у сопственом животу. Ту неће бити ниједног посматрача.

 

(Александар Павић, Печат)

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*