субота, новембар 25, 2017

IN MEMORIAM: Страхиња Живак – жртва Алијиног казамата, симбол породичне трагедије

Не постоји Србин у Босни и Херцеговини који није чуо за њега. Почетком несрећног рата у БиХ, тешко рањен доспева у Алијине казамате, у једно од најгорих мучилишта. У Централном затвору, сазнао је Живак да су му, бранећи огњиште, убијена двојица синова. Од туге његовој супрузи, препукло је срце. У злогласном сарајевском затвору, обећао је себи да ће преживети, да би сведочио о ономе што други неће, или не смеју да признају, о злочинима муслиманске и хрватске војске над Србима.

 

 

 

Strahinja Zivak sa fotogr.sinova...

Страхиња Живак са фотографијама синова

 

 

Живим да бих сведочио!

Судбина Страхиње Живака, пензионисаног инжењера из Требиња, стала је до сада у девет књига. Неке су преведене на више светских језика. У свом граду Страхиња је жива легенда. И не постоји Србин у Босни и Херцеговини који није чуо за њега. Почетком несрећног рата у БиХ, тешко рањен доспева у Алијине казамате, у једно од најгорих мучилишта. У Централном затвору, сазнао је Живак да су му, бранећи огњиште, убијена двојица синова. Од туге његовој супрузи, препукло је срце. У злогласном сарајевском затвору, обећао је себи да ће преживети, да би сведочио о ономе што други неће, или не смеју да признају, о злочинима муслиманске и хрватске војске над Србима.

У Требињу га није било тешко пронаћи. На вратима дома чекао нас је просед човек, који видно храмље. Очи Страхињине бљесну као мач, а поглед искрен. Схватили смо да разговарамо са човеком челичне воље.

* За десет година, по изласку из логора „Виктор Бубањ“,и Централног затвора, написали сте девет књига, инспирисани жељом да победите људско зло. Ваше књиге: Живим да сведочим, Још једном о злочинима над Србима, Све на чистину, Логор Челебићи, Јаук, Сведок – све док, Злопамћења два… су од 1996. до данас, промовисане у Београду, Нишу, Смедереву, Подгорици, Бањалуци, Фочи – у скоро свим српским земљама.

Мислим да је за памћење промоција у Београду на Коларцу 1996. године. Био сам импресиониран. Осећала се солидарност, жеља да се чује, схвати, саживи са човековом судбином. Наравно, и све потоње, много их је, биле су успешне на свој начин. Када кажем успешне, онда мислим на мисију коју имају – да сведоче истину. Много тога у рату, разуме се, било је под велом тајне.

 

 

 

* Прошли сте ужасну личну Голготу, тамнујући у логорима Алије Изетбеговића. Били сте, напомињете, полумртав човек! Трагедија ваше породице је несагледива. Рат у БиХ вам је отргао обојицу синова, који су страдали заједно са својим сународницима бранећи српско село у општини Коњиц!

Слободана (34) и Велимира (30) изгубио сам 26. маја 1992. године! Убијени су у селу Брадина, са још педесетак Срба, који су бранили нашу нејач од многоструко бројније Алијине хорде. За њихову смрт сам сазнао у сарајевском затвору. У историји села то је крвави датум. Брадина је својеврстан симбол страдања српског народа у последњем рату. Србима наметнутом! У Брадини је тада живело преко 700 становника, претежно Срба. Село је те 1992. сатрто! Било је то живописно, прелепо сеоце са много младих људи, којима би се свако поносио. Брадина је чувена у Херцеговини по великом броју солунских ратника, добровољаца у Првом светском рату. И данас се памте фамилије Горелићи, Самоуковићи… па и нас Живака је било. Ратовали су они, раме уз раме, са војводом Мишићем. Мој деда Тодор Живак, погинуо је 1916, а потом, и жена му Сава Живак, једна од њих осамдесет осморо из добровољачке гарде. Кроз историју смо због тога били трн у оку Хрватима и муслиманима.

Моји синови и још педесеторо Срба, били су данима и ноћима распоређени да чувају децу, старце од зверстава Алијиних солдата. Нико није желео да се понови 1941. година, када је један Хрват – усташа са Бијелашнице упао у Брадину, до зуба наоружан, и одвео деветнаест младих, голоруких Срба у Коњиц, где су убијени, искасапљени и бачени у јаме. Са тог подручја је преко пет хиљада српске нејачи током Другог светског рата завршило у усташким јамама.

Срби у југоисточној Херцеговини – жртвовани

 


* Ваша породица, иако је кроз прохујале ратове плаћала крвави данак родољубљу, настављала је даље своју мисију!

Сећам се, имао сам осам година, када су муслимани, у Другом светском рату, убили мога оца Ђорђа. Учинила је то тадашња муслиманска милиција, прве наше комшије. Одвеле су га у шуму у мају 1942. године. Очев леш, сав исечен бајонетима, пронашли смо, месец дана касније, у Брвачкој шуми. Кријући, по ноћи, сахранили смо га испод једног дрвета, а да бисмо препознали гроб, на гране смо ставили татину одећу. Тек 1945. године очеве кости пренели смо у сеоско гробље. Убили су ми 1941. и два стрица, Уроша и Анђелка. Моја мајка Босиљка, удовица, бринула је о нас четворо малених. Као најстарије дете поднео сам највећи терет сиротињског живота. Дошао је и мир Титоистички. И прошао. Нисам ни сањао да ће се поново из крчага балканске несреће разливати крв недужних Срба.

 

 


* Указујете да сте тих 90-их осетили да су у Босну и Херцеговину дошле политичке снаге, које су имале једини циљ да сруше велику Југославију, исту ону државу у чије су темеље највише Срби уграђивали своје животе.

У општини Коњиц Срби су били у мањини.Муслимана је било тих година око 55 одсто, Хрвата 28, и око 15 одсто нас Срба. Сећам се, како је муслиманска странка СДА, уз агресивну помпу, била организована, ХДЗ такође, и најзад смо схватили да и ми Срби треба да се саберемо. Тако смо у Коњицу формирали одбор СДС. Нас Србе рат увек затекне неспремне.

 

 

 

* Мало се зна о томе да је у Коњицу радила једна од најопремљенијих војних фабрика. Ту околност, указујете, мислимани су користили нечасно! Али и Хрвати!

Сазнали смо, неколико месеци пред ратна дешавања у БиХ, да муслимани и Хрвати поткрадају оружје и муницију из фабрике оружја у Коњицу. Било је то вешто и плански организовано. Наш официр безбедности, Ранко Куљанин знао је за крађу, али да ли је он икада ишта предузео да би обавестио претпостављене у ЈНА, нисмо никада дознали. Обијено је складиште специјалног огледног оружја, масовно су покрадени пушкомитраљези и друго савремено наоружање. Тврдим да је крађа изведена у режији Јасмина Гуске, тадашњег начелника МУП-а. Озбиљно је био умешан и доктор Русмир Хаџихусеиновић, председник општине Коњиц, чији је брат био директор поменуте фабрике оружја. Онемогућена је испорука припремљене диспозиције муниције за ДСНО, од 12,5 милиона метака која је била плаћена и припремљена за транспорт! Муслимани и Хрвати су ноћима тајно крали оружје и одмах га делили својим сународницима. Наоружавали су се великом брзином. Била је то у Коњицу јавна тајна. А Срби су сматрали да треба политички деловати. Знамо да оружје никоме није донело добро. И наивно смо се поуздали у ЈНА, и нашу државу. Нисмо веровали да икада може поново да дође до крвопролића. А муслимани и Хрвати су само чекали сигнал да започну рат. И ново крвопролиће!

 

Издаја старешина ЈНА

 


* Ви сте тада схватили у каквом незавидом положају се налазе Срби у општини Коњиц. На то сте упозорили високе војне старешине ЈНА. Шта су вам они рекли?

То је тачно. Били су сви у ЈНА упознати, све до генерала Кукањца. Посебно смо указали на чињеницу да велика опасност прети српском становништву у Брадини, и целој коњичкој општини. Међутим, од ЈНА смо добили уверавања да су наше сумње „неаргументоване“, те да су војни потенцијали ЈНА код Коњица такви да Срби могу мирно да спавају! Истине ради, помињем имена; генерал Кукањац, пуковник Ковачевић, командант позадинске базе, потпуковник Величковић који је био на Златару изнад Коњица, мајор Перић у ВП „Љута“, где је било смештено наоружање ТО; сви они су били против тога да се Србима да наоружање, иако су добро знали да се муслимани и Хрвати увелико опремају најсавременијим оружјем!

Лично сам им рекао да верујем да ће доћи дан када ће сви они хеликоптерима летети, бежати за Београд, а да ће наш народ остати сам и незаштићен. Нажалост, десило се, управо тако – дошао је хеликоптер и по Величковића, и Перића, и по мајора Куљанина у Брадину, и по све друге бројне официре, који су одлетели из Босне и Херцеговине. Побегли су! Народ је остављен на милост и немилост Алијиним зулумћарима. Можете да замислите колики је био страх у срцима Срба и огорченост због кукавичлука старешина ЈНА!

 

 


* Точак породичне несреће почео је да се окреће вашим изненадним рањавањем.

Прегледали смо аутоматску пушку у стану мог рођака Боже Живака, априла 1992. године. Он је неопрезно употребио оружје и ранио ме у обе ноге. Оштећена ми је била потколеница, а на десној нози метак је избио део кости. На левој нози био је разнет и уништен мишић. Наступило је велико крварање. Одвезен сам хитно у Коњиц, али пошто се стање погоршало из коњичке болнице превезли су ме у Сарајево, у пратњи сина Слободана. У дубини душе, спопала ме је језа, неко тешко предосећање; ако сам тако рањен, можда је то неки знак моје родитељске трагедије. Синовима Велимиру и Слободану, обојица су били правници и изузетни музичари, рекао сам тада да се чувају, пазе на мајку и да страхујем да долази тешко време. И да увек буду са својим народом. Нисам знао да последњи пут, ту ноћ у Коњицу, делим родитељске савете својој деци. У соби је био мук! Само су нам се погледи сусретали. Као да смо сва тројица осећали да се растајемо заувек.

 


* Истичете да никада нећете заборавити страшне месеце у сарајевској болници на Трауматологији.

Одшили су ми ране и ставили гипс са отвором за превијање. Гипс, све до стопала. Медицинске сестре су избегавале да ме превијају и питале које сам националности. Неки доктор Диздар, којег сам молио да ме превије, упутио ме је на Септичко одељење, јер су се ране инфицирале. Рана на десној нози још више се искомпликовала.

Није постојала могућност адекватног лечења, јер су у великом броју пристизали рањеници муслиманске војске, повређени у нападу на Вогошћу. Пребацили су ме, потом, на Интерно одељење. Било је веома тешко подносити атмосферу и приче њихових рањеника, лекара, особља, о томе колико мрзе нас, Србе. Говорили су да смо, ми, Срби – најгори народ, и да нас све треба побити! Дању и ноћу одзвањале су болничким ходницима песме како спрудови Срба плове Миљацком! Медицинско особље је на вратима сваке болничке собе истакло списак болесника, а нас, Србе, посебно су обележавали и заокруживали!

 

 

Убијали Србе сваког дана

* Убрзо сте постали неми сведок како у сарајевској болници припадници Алијине војске убијају Србе.

Сећам се, још на трауматологији до мог кревета муслимански „територијалци“ су бацили једног човека који је био у ужасно лошем стању. Кажу да је био „ћетник“! Перо Пијевац! Провео сам са Пером две ноћи. Негде су га одвукли! После извесног времена, када сам седео на клупи на Интерном одељењу, чуо сам разговор двојице муслиманских полицајаца. Говорили су за мене: „Појешће и овога Живака црви, као и Перу Пијевца у гробљу `Лав`!“ И раније сам био у прилици да слушам како муслимански рањеници казују да су у борби заробљене Србе убијали и бацали на гробље `Лав`. Распитивали су се небројено пута како сам рањен. Рекао сам им да све пише на упуту из Коњица. Почетком јула 1992. увече, ушла су у собу тројица наоружаних полицајаца.

„Живак, дижи се, идеш са нама!“

Питао сам, зашто?

Одговорили су да ја добро знам – зашто!

Тражио сам нешто написмено! Запретили су. Извели су ме одевеног у горњи део пиџаме, и у кратком доњем вешу. Покушао сам да узмем штаке. Предочили су ми да ми више ни штаке неће требати. На левој нози сам имао чарапу и папучу, а десна је била боса и до стопала у гипсу. Дали су ми штаке. Испред болнице стајала је црна „марица“. Убацили су ме у аутомобил и одмах ми ставили лисице на руке. Један њихов полицајац је говорио да ми на гробљу штаке неће требати. Помислио сам тада на Перу Пијевца и пожелео да ме брзо убију, без мрцварења. Спровели су ме у Централни затвор. Дочекало ме је десетак полицајаца. Тукли су ме! Говорили су ми да сам потпредседник СДС и да сам организовао Србе да сруше њихову државу. Батинали су ме и у канцеларији код иследника. Рекли су ми, касније, да је то, заправо, био управник затвора.

„Имаш шансу да останеш жив, или да те стрељам, ако не будеш говорио истину!“

Био је то Ћело Бајрамовић, виђао сам га и касније, када је долазио у затвор „Виктор Бубањ“. Дали су ми папир, наређивали да пишем како сам сарађивао са ЈНА, како сам наоружавао Србе, распиривао мржњу. Изјаву нисам хтео да потпипшем. Наредили су да ме спроведу у собу 78! Молио сам за чашу воде, ужасну жеђ сам осећао. Тресао сам се од температуре, од грознице.

 

 


* У ћелији 78 тек су вас чекала тешка искушења.

У ћелији кревет на спрат. У доњем делу је лежао човек у тешком стању. Натерали су тог Србина да се попење на горњи кревет. Кад је свануло, видео сам да му је лице натечено и модро, а на челу му је ножем дубоко био урезан крст. Језив призор! Мислим да му је презиме било Станојевић. Једно вече су га одвели. Никада га више нисам видео. Касније сам чуо да су га убили. Свакога дана су убијали Србе! Мене су после неколико дана мрцварења глађу и жеђу, избацили из собе. Веома тешко сам ходао. Из рана је цурио гној. Данима сам имао високу температуру. У ходнику сам, једнога дана, видео уз зид окренуто, 25-ро српских затвореника, мушакараца, али и жена!

Пристигло је теретно возило. Пошто нисам могао више да ходам, муслимански полицајци су ме зграбили за рамена и као џак ме бацили на под возила.

 

 

Седам месеци у злогласном „Виктору Бубњу“

* Стигли сте у бившу касарну ЈНА, односно, муслимански затвор „Виктор Бубањ“, где сте издржали седам месеци!

Мене су распоредили у ћелију број 17, у њој су били Перо Јеремић, Миле Родић, Ранко Скоко, и још десетак затвореника. Ћелија је била површине шест квадратних метара. Бетонски под и на њему остаци струњаче и само једно ћебе. Увече, када бисмо покушали да заспимо, нисмо могли да се испружимо, тако да смо спавали седећи. Ни данас ми није јасно како сам преживео све тортуре у „Виктору Бубњу!“Страшно ми је да то и сада изговорим. Моје ране, после толико месеци медицинске небриге су се уцрвале. Болови, температура, страшна жеђ и бунило. Тровали су нас храном и лековима. Тукли су нас сваког дана. Батинали су ме без милости по ногама и бубрезима. Када бих се онесвестио, поливали су ме водом, и настављали. Био сам скоро клинички мртав. И поред таквог стања, назови Изетбеговићев суд ме је осудио на 15 година робије. Моја кривица је била што сам био члан СДС. Третирали су ме као највећег криминалца у затвору. У „Виктору Бубњу“ су нас „осуђивали“, и потом, су нас слали у Централни затвор. Многи моји сапатници су у Алијиним казаматима убијени и бачени у смеће: Дракулић, Турјањин, Чајевић, Ракановић … Сећам се, да су у „Виктору Бубњу“ доктору Војиславу Чангаловићу поломили седам ребара. Јадник у болници је лежао 40 дана. Бориславу Сушићу су у поломили кључну кост и неколико ребара. Такође, и Здравку Грујићу и Јову Нинковићу. Богдану Вановцу је од ударца бодежом исцурело око. Чеди Савановићу су ужареним жезлом пржили руке. Сећам се да су страшно злостављали младог Драгана Зелића (20) из Кључа, јер је био у Гарди генерала Младића. Осудили су га на 18 година затвора. Скакали су му по стомаку. Страшно су га мучили! Зелић је доживео ментални колапс, у таквом стању су га пребацили у Централни затвор, на крају се убио!

 

 

* У Централном затвору сте сазнали за смрт синова!

У Централни затвор сам прешао фебруара 1993. године. После 230 дана, легао сам у кревет. Ту су нас ставили у изолацију. Решили нас ушљивости. Био сам потпуно непокретан. Убацили су ме у собу са Јовом Нинковићем и Мирољубом Торбицом. Убијен је, касније, Јован Нинковић, а био је тешко болестан. Елиминисали су му лекове. Спријатељио сам се са Јовом. Били су затворени са нама и неки муслимански криминалци. Долазили су нам у посету службеници швајцарског Црвеног крста. Они су нам рекли да су тражили наше ослобађање. Из Централног затвора писао сам поруке породици, деци, брату, супрузи. О судбини моје породице тада ништа нисам знао. Предосећао сам да се десило нешто страшно! А онда је преко Црвеног крста 6. јула 1993. мој брат који живи у Смедереву послао поруку: „Драги Живане, рођена смо браћа. Морам ти рећи истину. Твоје деце, Слободана и Велимира, нема више, а и наша мајка је мртва“.

Била је то најтежа, најдужа и најцрња ноћ у мом животу! Осећање дубоког, неизрецивог бола када бих стотину својих живота дао за два њихова млада!

Јавила ми се поруком и сетра Анђа. Саопштила је да је и њен син Бранко Жужа погинуо са мојим синовима, бранећи нејач у Брадини. Погинули су часно! Уцвељену, ужаснуту супругу Малину истерали су муслимани из куће. Уселили су се неки екстремисти у нашу породичну кућу на селу и у стан у Коњицу. Склонила је моја Малина главу у једном засеоку код Коњица. Боравила је у кући свог оца Теодора. У мају 1994. супруга ми је писала да је ишла у Брадину да код наше цркве запали свеће синовима на масовној гробници, где су закопали 33 наша младића који су имали од 20 до 35 година. Муслимани су јој забранили да пали свеће синовима, и да облачи црнину!

Касније је моја Малина од туге пресвиснула.

 

 

 


Живот без синова

 

 

* У тим о трагичним моментима, донели сте чврсту одлуку!

То су тренуци које човек никада не би пожелео ни свом непријатељу. Сазнање да су деца убијена. И сестрић, и сви ти млади људи. Мајка ми је била убијена истог оног дана, када и синови! Физички сам био клонуо, али сам био свестан да духовно морам да опстанем. Да то дугујем мојим дивним синовима, а себе је најтеже победити. Себи сам рекао да морам да живим нови живот за моје синове, и док живим и говорим, живеће и они.

 

 

 

 

* Изашли сте из ЦЗ разменом, као из Аушвица!

У затвор 4. новембра 1994. дошао је Амор Машовић, председник муслиманске комисије за размену. Двојица муслиманских полицајаца су ми наредили да се хитно спакујем. Да идем у размену. Био сам живи скелет са штакама и ранама које су се црнеле, као и ноге. Претресали су ме до голе коже. Возили су ме аутомобилом, ироније ли, на мост „Братства и јединства“. Потом, су ме вратили поново у затвор! У мојој свеукупној ратној трагедији, имао сам и неке среће, 9. новембра 1994. прешао сам преко моста на српску Грбавицу. Размењен сам за два муслиманска лекара. Уследила је моја жестока борба за живот по болницама у Србији. Имао сам свега 42 килограма, а у болницу у Коњицу отишао са осамдесет пет. Исцељен сам делимично. Ноге су издржале, ипак, ходам.

Само, негде дубоко у души, када се осамим, просто све у мени зајечи. Зашто је то морало да се деси? Ваљда да бих данас сведочио о страдњу српског народа у Херцеговини. Стога сам постао иницијатор формирања Удружења логораша из бивших југословенских република и њихових потомака. До сада има преко 500 подружница, у Босни и Херцеговини и у Србији. Према подацима Удружења, са центром у Бања Луци, данас има евидентирано око 60 хиљада живих или мртвих логораша – Срба паћеника.

Том језивом статистиком савремена историја би морала озбиљано да се позабави. И наравно, положајем српских затвореница у ратној БиХ! Оне су силоване, зверски малтретиране, неке убијене. У Хагу су због силовања Српкиња, осуђена само двојица муслимана и један Хрват. До сада се пријавило званично свега десет силованих Српкиња. Око тридесет несрећница се пријавило под иницијалима. На стотине их се јави, али када треба да потпишу своје име и презиме и да крену у Хаг да сведоче своју несрећу – одустају да не би срамотиле фамилију. Српкиње су претрпеле невиђени терор. У прилог томе, говори чињеница да су тих 90-их година били на високој цени документарни филмови у којима муслимани и муџахедини силују Српкиње. Гледала је то цела Западна Европа! За тај несвет жртве силовања постале су порнографски извор профита.

Ја, и даље путујем промовишем књиге и причам, да се никада не заборави!

 

 

 

 

* Кажете да памтите пуковникову молитву.

У Централном затвору био је са мном пуковник, Србин. Ухапшен је у ТО БиХ. Био је до тада атеиста. Осуђен је на више од десет година робије. Био је зверски малтретиран. Не памтим дана да му лице није било обливено крвљу. Да би пуковник издржао батинања, ударце, сецкања, написао је себи Оче наш. Једину наду полагао је у молитву коју је стално изговарао.

Писмо мртвом пријатељу

„Нећу призивати Јово, Бога да нас узме, што смо ти и ја данима радили у затвору. Имам важнија посла! И то је наслов књиге. Био сам психички, физички и ментално скрхан смрћу синова. Једноставно сам себи рекао – не! Морам да победим! Морам опстати! И написаћу књигу о томе шта се десило. Јово, ти си умро. Ја изашао и пишем књиге. Мој друг Јово из ћелије три мртав је размењен! Јово Нинковић је ухапшен у Сарајеву у својој кући на „Језеру“. Јову су онеспособили Алијини муџахедини батинањем. Третирали су нас као стоку. Уместо лекара, додељен нам је ветеринар, а било нас је двеста педесеторо. Кажу, лекар нам не следује, јер смо Срби, а то, веле, за њих није људска врста. Били смо у ћелијама које су биле лабораторије за испитивање људске издржљивости. Ја сам био 30, а ти, Јово 33 месеца. Ниси дочекао слободу. Уморен си у затвору 17. фебруара 1995. године. „

 

 

(Из књиге „Живим да сведочим“)

 

Из књиге „Исповести из сарајевских казамата“  Биљане Ђорђевић

 

 

 

***

*****

 

 

 

 

СТРАХИЊА ЖИВАК

1932-2014

У суботу 2. августа, у Требињу је преминуо Страхиња Страјо Живак, наш Коњичанин. Сахрањен је дан касније у истом граду. Умро је у 82. години, након велике голготе, страдања и невоља кроз које је прошао и стоички носио и подносио.

Рођен је 1932. године у селу Брђани од оца Ђорђе и мајке Босиљке. Када је имао девет година остао је без оца Ђорђе кога су усташе убиле. Овај посљедњи грађански рат у Босни и Херцеговини Страхињи је нанео највише бола и удараца које је стоички поднио. Несретним случајем рањен је 17. априла 1992. у свом селу Брђани, у предвечерје самог рата. Пребачен је у Сарајево у болницу `Кошево`, где га је рат затекао. Два и по мјесеца касније, 4. јула 1992. припадници муслиманских војних формација ухапсили су га у болничкој постељи и одвели у Централни затвор гдје је био изложен великим мукама и патњама као и у логору `Виктор Бубањ`, касарни бивше ЈНА. Годину дана након хапшења, преко порука Црвеног крста, од брата Ђорђа сазнаје болну истину да су му синови Слободан и Велимир, оба правници и музичари, убијени у Брадини маја 1992. са 33 младића стара од 20 до 35 година. Сазнао је да му је и мајка Босиљка умрла од туге и жалости.

„Била је то најтежа, најдужа и најцрња ноћ у мом животу! Осећање дубоког, неизрецивог бола када бих стотину својих живота дао за два њихова млада!“,  писао је касније Страхиња у својим књигама.

Јавила му се поруком и сестра Анђа. Јавила да је њен син Бранко Жужа такође убијен у Брадини. Супруга Малина избачена је из стана и уточиште је нашла на селу Загорице код старог оца Тодора и брата Данила Шарана. И она је десетак година после трагедије од туге и жалости за синовима пресвисла.

Страхиња је након голготе кроз коју је прошао напокон дочекао слободу, о којој је написао: „У мојој свеукупној ратној трагедији, имао сам и неке среће, 9. новембра 1994. прешао сам преко моста на српску Грбавицу. Размењен сам за два муслиманска лекара. Потом је уследила моја жестока борба по болницама у Србији за живот.“

Након каквог-таквог опоравка, кренуо је да прича, сведочи и пише о страдању српског народа. Један је од иницијатора за формирање Удружења логораша из бивших југословенских република и њихових потомака. Према подацима Удружења, са центром у Бања Луци, данас има евидентирано око 60 хиљада живих или мртвих логораша – Срба паћеника.

Стахиња Живак је написао и неколико књига о свом страдању током боравка у муслиманским логорима за време рата у БиХ, као и страдању Срба у БиХ. У исто време сарађивао је на још неколико књига које обрађују сличну тематику. Његове књиге су:

• „Живим да свједочим“
• „Логор Челебић“
•“Сведок све-док“
• „Живим да свједочим – о злочинима над Србима још једном“
• „Опомене и опоруке“
• „Запамћења 1“
• „Запамћења 2“
• „Све на чистину“

У продукцији канадске филмске компаније `Брикс` снимљен је документарни филм „Јаук“, који говори о страдању Страхиње Живака.

Страхиња Живак је био генерални директор Јавног предузећа НИД `Српска Јавност` са седиштем у Српском Сарајеву (1977. год)

Пре грађанског рата у Босни и Херцеговини, Страхиња је радио у ПТТ-у као дипломирани инжењер саобраћаја. Крајем 1978. године, постављен је за директора ООУР ПТТ саобраћаја за општине Коњиц, Јабланицу и Прозор – северно-херцеговачки регион. За његова мандата, изграђен је нови објекат поште у Коњицу, у коме је била смештена електронска телефонска централа, почетног капацитета 5.000 прикључака. Оворене су поште у више већих сеоских центара ове три општине: Долина Неретвице, Уздол, Дољани, Челебићи… Од 1982. прелази у Сарајево у систем ПТТ-а, а био је и предавач у сарајевским средњим школама. Почетком 1990. године пензионисан је и враћа се у Брђане своје родно село. Ту је 17. априла 1992. доживео несрећу, па је повређен превезен прво у коњичку, а потом сарајевску болницу у којој је два месеца касније ухпашен и спроведен у централни затвор.

Страхиња је био дугогодишњи сарадник београдских `Вечерњих Новости`, као дописник из Коњица и Сарајева. Био је и одборник у општини Коњиц.

За свој тадашњи друштвени рад и ангажман одликован је Орденом рада са Сребреним венцем (1975.). Орденом Његоша II реда од Републике Српске (1996). Добитник је признања општине Коњиц Трећемартовске похвале (1974. год.). Био је један од оснивача СДС-а у Коњицу 1990. године, чији је био потпредседник, као и члан Главног одбора Српско-просветног културног друштва `Просвјета` у Коњицу, које је у овом граду основано на Савиндан 1991. године

(С.Јаковљевић)

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари