subota, jul 20, 2019

IN MEMORIAM: Strahinja Živak – žrtva Alijinog kazamata, simbol porodične tragedije

Ne postoji Srbin u Bosni i Hercegovini koji nije čuo za njega. Početkom nesrećnog rata u BiH, teško ranjen dospeva u Alijine kazamate, u jedno od najgorih mučilišta. U Centralnom zatvoru, saznao je Živak da su mu, braneći ognjište, ubijena dvojica sinova. Od tuge njegovoj supruzi, prepuklo je srce. U zloglasnom sarajevskom zatvoru, obećao je sebi da će preživeti, da bi svedočio o onome što drugi neće, ili ne smeju da priznaju, o zločinima muslimanske i hrvatske vojske nad Srbima.

 

 

 

Strahinja Zivak sa fotogr.sinova...

Strahinja Živak sa fotografijama sinova

 

 

Živim da bih svedočio!

Sudbina Strahinje Živaka, penzionisanog inženjera iz Trebinja, stala je do sada u devet knjiga. Neke su prevedene na više svetskih jezika. U svom gradu Strahinja je živa legenda. I ne postoji Srbin u Bosni i Hercegovini koji nije čuo za njega. Početkom nesrećnog rata u BiH, teško ranjen dospeva u Alijine kazamate, u jedno od najgorih mučilišta. U Centralnom zatvoru, saznao je Živak da su mu, braneći ognjište, ubijena dvojica sinova. Od tuge njegovoj supruzi, prepuklo je srce. U zloglasnom sarajevskom zatvoru, obećao je sebi da će preživeti, da bi svedočio o onome što drugi neće, ili ne smeju da priznaju, o zločinima muslimanske i hrvatske vojske nad Srbima.

U Trebinju ga nije bilo teško pronaći. Na vratima doma čekao nas je prosed čovek, koji vidno hramlje. Oči Strahinjine bljesnu kao mač, a pogled iskren. Shvatili smo da razgovaramo sa čovekom čelične volje.

* Za deset godina, po izlasku iz logora „Viktor Bubanj“,i Centralnog zatvora, napisali ste devet knjiga, inspirisani željom da pobedite ljudsko zlo. Vaše knjige: Živim da svedočim, Još jednom o zločinima nad Srbima, Sve na čistinu, Logor Čelebići, Jauk, Svedok – sve dok, Zlopamćenja dva… su od 1996. do danas, promovisane u Beogradu, Nišu, Smederevu, Podgorici, Banjaluci, Foči – u skoro svim srpskim zemljama.

Mislim da je za pamćenje promocija u Beogradu na Kolarcu 1996. godine. Bio sam impresioniran. Osećala se solidarnost, želja da se čuje, shvati, saživi sa čovekovom sudbinom. Naravno, i sve potonje, mnogo ih je, bile su uspešne na svoj način. Kada kažem uspešne, onda mislim na misiju koju imaju – da svedoče istinu. Mnogo toga u ratu, razume se, bilo je pod velom tajne.

 

 

 

* Prošli ste užasnu ličnu Golgotu, tamnujući u logorima Alije Izetbegovića. Bili ste, napominjete, polumrtav čovek! Tragedija vaše porodice je nesaglediva. Rat u BiH vam je otrgao obojicu sinova, koji su stradali zajedno sa svojim sunarodnicima braneći srpsko selo u opštini Konjic!

Slobodana (34) i Velimira (30) izgubio sam 26. maja 1992. godine! Ubijeni su u selu Bradina, sa još pedesetak Srba, koji su branili našu nejač od mnogostruko brojnije Alijine horde. Za njihovu smrt sam saznao u sarajevskom zatvoru. U istoriji sela to je krvavi datum. Bradina je svojevrstan simbol stradanja srpskog naroda u poslednjem ratu. Srbima nametnutom! U Bradini je tada živelo preko 700 stanovnika, pretežno Srba. Selo je te 1992. satrto! Bilo je to živopisno, prelepo seoce sa mnogo mladih ljudi, kojima bi se svako ponosio. Bradina je čuvena u Hercegovini po velikom broju solunskih ratnika, dobrovoljaca u Prvom svetskom ratu. I danas se pamte familije Gorelići, Samoukovići… pa i nas Živaka je bilo. Ratovali su oni, rame uz rame, sa vojvodom Mišićem. Moj deda Todor Živak, poginuo je 1916, a potom, i žena mu Sava Živak, jedna od njih osamdeset osmoro iz dobrovoljačke garde. Kroz istoriju smo zbog toga bili trn u oku Hrvatima i muslimanima.

Moji sinovi i još pedesetoro Srba, bili su danima i noćima raspoređeni da čuvaju decu, starce od zverstava Alijinih soldata. Niko nije želeo da se ponovi 1941. godina, kada je jedan Hrvat – ustaša sa Bijelašnice upao u Bradinu, do zuba naoružan, i odveo devetnaest mladih, golorukih Srba u Konjic, gde su ubijeni, iskasapljeni i bačeni u jame. Sa tog područja je preko pet hiljada srpske nejači tokom Drugog svetskog rata završilo u ustaškim jamama.

Srbi u jugoistočnoj Hercegovini – žrtvovani

 


* Vaša porodica, iako je kroz prohujale ratove plaćala krvavi danak rodoljublju, nastavljala je dalje svoju misiju!

Sećam se, imao sam osam godina, kada su muslimani, u Drugom svetskom ratu, ubili moga oca Đorđa. Učinila je to tadašnja muslimanska milicija, prve naše komšije. Odvele su ga u šumu u maju 1942. godine. Očev leš, sav isečen bajonetima, pronašli smo, mesec dana kasnije, u Brvačkoj šumi. Krijući, po noći, sahranili smo ga ispod jednog drveta, a da bismo prepoznali grob, na grane smo stavili tatinu odeću. Tek 1945. godine očeve kosti preneli smo u seosko groblje. Ubili su mi 1941. i dva strica, Uroša i Anđelka. Moja majka Bosiljka, udovica, brinula je o nas četvoro malenih. Kao najstarije dete podneo sam najveći teret sirotinjskog života. Došao je i mir Titoistički. I prošao. Nisam ni sanjao da će se ponovo iz krčaga balkanske nesreće razlivati krv nedužnih Srba.

 

 


* Ukazujete da ste tih 90-ih osetili da su u Bosnu i Hercegovinu došle političke snage, koje su imale jedini cilj da sruše veliku Jugoslaviju, istu onu državu u čije su temelje najviše Srbi ugrađivali svoje živote.

U opštini Konjic Srbi su bili u manjini.Muslimana je bilo tih godina oko 55 odsto, Hrvata 28, i oko 15 odsto nas Srba. Sećam se, kako je muslimanska stranka SDA, uz agresivnu pompu, bila organizovana, HDZ takođe, i najzad smo shvatili da i mi Srbi treba da se saberemo. Tako smo u Konjicu formirali odbor SDS. Nas Srbe rat uvek zatekne nespremne.

 

 

 

* Malo se zna o tome da je u Konjicu radila jedna od najopremljenijih vojnih fabrika. Tu okolnost, ukazujete, mislimani su koristili nečasno! Ali i Hrvati!

Saznali smo, nekoliko meseci pred ratna dešavanja u BiH, da muslimani i Hrvati potkradaju oružje i municiju iz fabrike oružja u Konjicu. Bilo je to vešto i planski organizovano. Naš oficir bezbednosti, Ranko Kuljanin znao je za krađu, ali da li je on ikada išta preduzeo da bi obavestio pretpostavljene u JNA, nismo nikada doznali. Obijeno je skladište specijalnog oglednog oružja, masovno su pokradeni puškomitraljezi i drugo savremeno naoružanje. Tvrdim da je krađa izvedena u režiji Jasmina Guske, tadašnjeg načelnika MUP-a. Ozbiljno je bio umešan i doktor Rusmir Hadžihuseinović, predsednik opštine Konjic, čiji je brat bio direktor pomenute fabrike oružja. Onemogućena je isporuka pripremljene dispozicije municije za DSNO, od 12,5 miliona metaka koja je bila plaćena i pripremljena za transport! Muslimani i Hrvati su noćima tajno krali oružje i odmah ga delili svojim sunarodnicima. Naoružavali su se velikom brzinom. Bila je to u Konjicu javna tajna. A Srbi su smatrali da treba politički delovati. Znamo da oružje nikome nije donelo dobro. I naivno smo se pouzdali u JNA, i našu državu. Nismo verovali da ikada može ponovo da dođe do krvoprolića. A muslimani i Hrvati su samo čekali signal da započnu rat. I novo krvoproliće!

 

Izdaja starešina JNA

 


* Vi ste tada shvatili u kakvom nezavidom položaju se nalaze Srbi u opštini Konjic. Na to ste upozorili visoke vojne starešine JNA. Šta su vam oni rekli?

To je tačno. Bili su svi u JNA upoznati, sve do generala Kukanjca. Posebno smo ukazali na činjenicu da velika opasnost preti srpskom stanovništvu u Bradini, i celoj konjičkoj opštini. Međutim, od JNA smo dobili uveravanja da su naše sumnje „neargumentovane“, te da su vojni potencijali JNA kod Konjica takvi da Srbi mogu mirno da spavaju! Istine radi, pominjem imena; general Kukanjac, pukovnik Kovačević, komandant pozadinske baze, potpukovnik Veličković koji je bio na Zlataru iznad Konjica, major Perić u VP „Ljuta“, gde je bilo smešteno naoružanje TO; svi oni su bili protiv toga da se Srbima da naoružanje, iako su dobro znali da se muslimani i Hrvati uveliko opremaju najsavremenijim oružjem!

Lično sam im rekao da verujem da će doći dan kada će svi oni helikopterima leteti, bežati za Beograd, a da će naš narod ostati sam i nezaštićen. Nažalost, desilo se, upravo tako – došao je helikopter i po Veličkovića, i Perića, i po majora Kuljanina u Bradinu, i po sve druge brojne oficire, koji su odleteli iz Bosne i Hercegovine. Pobegli su! Narod je ostavljen na milost i nemilost Alijinim zulumćarima. Možete da zamislite koliki je bio strah u srcima Srba i ogorčenost zbog kukavičluka starešina JNA!

 

 


* Točak porodične nesreće počeo je da se okreće vašim iznenadnim ranjavanjem.

Pregledali smo automatsku pušku u stanu mog rođaka Bože Živaka, aprila 1992. godine. On je neoprezno upotrebio oružje i ranio me u obe noge. Oštećena mi je bila potkolenica, a na desnoj nozi metak je izbio deo kosti. Na levoj nozi bio je raznet i uništen mišić. Nastupilo je veliko krvaranje. Odvezen sam hitno u Konjic, ali pošto se stanje pogoršalo iz konjičke bolnice prevezli su me u Sarajevo, u pratnji sina Slobodana. U dubini duše, spopala me je jeza, neko teško predosećanje; ako sam tako ranjen, možda je to neki znak moje roditeljske tragedije. Sinovima Velimiru i Slobodanu, obojica su bili pravnici i izuzetni muzičari, rekao sam tada da se čuvaju, paze na majku i da strahujem da dolazi teško vreme. I da uvek budu sa svojim narodom. Nisam znao da poslednji put, tu noć u Konjicu, delim roditeljske savete svojoj deci. U sobi je bio muk! Samo su nam se pogledi susretali. Kao da smo sva trojica osećali da se rastajemo zauvek.

 


* Ističete da nikada nećete zaboraviti strašne mesece u sarajevskoj bolnici na Traumatologiji.

Odšili su mi rane i stavili gips sa otvorom za previjanje. Gips, sve do stopala. Medicinske sestre su izbegavale da me previjaju i pitale koje sam nacionalnosti. Neki doktor Dizdar, kojeg sam molio da me previje, uputio me je na Septičko odeljenje, jer su se rane inficirale. Rana na desnoj nozi još više se iskomplikovala.

Nije postojala mogućnost adekvatnog lečenja, jer su u velikom broju pristizali ranjenici muslimanske vojske, povređeni u napadu na Vogošću. Prebacili su me, potom, na Interno odeljenje. Bilo je veoma teško podnositi atmosferu i priče njihovih ranjenika, lekara, osoblja, o tome koliko mrze nas, Srbe. Govorili su da smo, mi, Srbi – najgori narod, i da nas sve treba pobiti! Danju i noću odzvanjale su bolničkim hodnicima pesme kako sprudovi Srba plove Miljackom! Medicinsko osoblje je na vratima svake bolničke sobe istaklo spisak bolesnika, a nas, Srbe, posebno su obeležavali i zaokruživali!

 

 

Ubijali Srbe svakog dana

* Ubrzo ste postali nemi svedok kako u sarajevskoj bolnici pripadnici Alijine vojske ubijaju Srbe.

Sećam se, još na traumatologiji do mog kreveta muslimanski „teritorijalci“ su bacili jednog čoveka koji je bio u užasno lošem stanju. Kažu da je bio „ćetnik“! Pero Pijevac! Proveo sam sa Perom dve noći. Negde su ga odvukli! Posle izvesnog vremena, kada sam sedeo na klupi na Internom odeljenju, čuo sam razgovor dvojice muslimanskih policajaca. Govorili su za mene: „Poješće i ovoga Živaka crvi, kao i Peru Pijevca u groblju `Lav`!“ I ranije sam bio u prilici da slušam kako muslimanski ranjenici kazuju da su u borbi zarobljene Srbe ubijali i bacali na groblje `Lav`. Raspitivali su se nebrojeno puta kako sam ranjen. Rekao sam im da sve piše na uputu iz Konjica. Početkom jula 1992. uveče, ušla su u sobu trojica naoružanih policajaca.

„Živak, diži se, ideš sa nama!“

Pitao sam, zašto?

Odgovorili su da ja dobro znam – zašto!

Tražio sam nešto napismeno! Zapretili su. Izveli su me odevenog u gornji deo pidžame, i u kratkom donjem vešu. Pokušao sam da uzmem štake. Predočili su mi da mi više ni štake neće trebati. Na levoj nozi sam imao čarapu i papuču, a desna je bila bosa i do stopala u gipsu. Dali su mi štake. Ispred bolnice stajala je crna „marica“. Ubacili su me u automobil i odmah mi stavili lisice na ruke. Jedan njihov policajac je govorio da mi na groblju štake neće trebati. Pomislio sam tada na Peru Pijevca i poželeo da me brzo ubiju, bez mrcvarenja. Sproveli su me u Centralni zatvor. Dočekalo me je desetak policajaca. Tukli su me! Govorili su mi da sam potpredsednik SDS i da sam organizovao Srbe da sruše njihovu državu. Batinali su me i u kancelariji kod islednika. Rekli su mi, kasnije, da je to, zapravo, bio upravnik zatvora.

„Imaš šansu da ostaneš živ, ili da te streljam, ako ne budeš govorio istinu!“

Bio je to Ćelo Bajramović, viđao sam ga i kasnije, kada je dolazio u zatvor „Viktor Bubanj“. Dali su mi papir, naređivali da pišem kako sam sarađivao sa JNA, kako sam naoružavao Srbe, raspirivao mržnju. Izjavu nisam hteo da potpipšem. Naredili su da me sprovedu u sobu 78! Molio sam za čašu vode, užasnu žeđ sam osećao. Tresao sam se od temperature, od groznice.

 

 


* U ćeliji 78 tek su vas čekala teška iskušenja.

U ćeliji krevet na sprat. U donjem delu je ležao čovek u teškom stanju. Naterali su tog Srbina da se popenje na gornji krevet. Kad je svanulo, video sam da mu je lice natečeno i modro, a na čelu mu je nožem duboko bio urezan krst. Jeziv prizor! Mislim da mu je prezime bilo Stanojević. Jedno veče su ga odveli. Nikada ga više nisam video. Kasnije sam čuo da su ga ubili. Svakoga dana su ubijali Srbe! Mene su posle nekoliko dana mrcvarenja glađu i žeđu, izbacili iz sobe. Veoma teško sam hodao. Iz rana je curio gnoj. Danima sam imao visoku temperaturu. U hodniku sam, jednoga dana, video uz zid okrenuto, 25-ro srpskih zatvorenika, mušakaraca, ali i žena!

Pristiglo je teretno vozilo. Pošto nisam mogao više da hodam, muslimanski policajci su me zgrabili za ramena i kao džak me bacili na pod vozila.

 

 

Sedam meseci u zloglasnom „Viktoru Bubnju“

* Stigli ste u bivšu kasarnu JNA, odnosno, muslimanski zatvor „Viktor Bubanj“, gde ste izdržali sedam meseci!

Mene su rasporedili u ćeliju broj 17, u njoj su bili Pero Jeremić, Mile Rodić, Ranko Skoko, i još desetak zatvorenika. Ćelija je bila površine šest kvadratnih metara. Betonski pod i na njemu ostaci strunjače i samo jedno ćebe. Uveče, kada bismo pokušali da zaspimo, nismo mogli da se ispružimo, tako da smo spavali sedeći. Ni danas mi nije jasno kako sam preživeo sve torture u „Viktoru Bubnju!“Strašno mi je da to i sada izgovorim. Moje rane, posle toliko meseci medicinske nebrige su se ucrvale. Bolovi, temperatura, strašna žeđ i bunilo. Trovali su nas hranom i lekovima. Tukli su nas svakog dana. Batinali su me bez milosti po nogama i bubrezima. Kada bih se onesvestio, polivali su me vodom, i nastavljali. Bio sam skoro klinički mrtav. I pored takvog stanja, nazovi Izetbegovićev sud me je osudio na 15 godina robije. Moja krivica je bila što sam bio član SDS. Tretirali su me kao najvećeg kriminalca u zatvoru. U „Viktoru Bubnju“ su nas „osuđivali“, i potom, su nas slali u Centralni zatvor. Mnogi moji sapatnici su u Alijinim kazamatima ubijeni i bačeni u smeće: Drakulić, Turjanjin, Čajević, Rakanović … Sećam se, da su u „Viktoru Bubnju“ doktoru Vojislavu Čangaloviću polomili sedam rebara. Jadnik u bolnici je ležao 40 dana. Borislavu Sušiću su u polomili ključnu kost i nekoliko rebara. Takođe, i Zdravku Grujiću i Jovu Ninkoviću. Bogdanu Vanovcu je od udarca bodežom iscurelo oko. Čedi Savanoviću su užarenim žezlom pržili ruke. Sećam se da su strašno zlostavljali mladog Dragana Zelića (20) iz Ključa, jer je bio u Gardi generala Mladića. Osudili su ga na 18 godina zatvora. Skakali su mu po stomaku. Strašno su ga mučili! Zelić je doživeo mentalni kolaps, u takvom stanju su ga prebacili u Centralni zatvor, na kraju se ubio!

 

 

* U Centralnom zatvoru ste saznali za smrt sinova!

U Centralni zatvor sam prešao februara 1993. godine. Posle 230 dana, legao sam u krevet. Tu su nas stavili u izolaciju. Rešili nas ušljivosti. Bio sam potpuno nepokretan. Ubacili su me u sobu sa Jovom Ninkovićem i Miroljubom Torbicom. Ubijen je, kasnije, Jovan Ninković, a bio je teško bolestan. Eliminisali su mu lekove. Sprijateljio sam se sa Jovom. Bili su zatvoreni sa nama i neki muslimanski kriminalci. Dolazili su nam u posetu službenici švajcarskog Crvenog krsta. Oni su nam rekli da su tražili naše oslobađanje. Iz Centralnog zatvora pisao sam poruke porodici, deci, bratu, supruzi. O sudbini moje porodice tada ništa nisam znao. Predosećao sam da se desilo nešto strašno! A onda je preko Crvenog krsta 6. jula 1993. moj brat koji živi u Smederevu poslao poruku: „Dragi Živane, rođena smo braća. Moram ti reći istinu. Tvoje dece, Slobodana i Velimira, nema više, a i naša majka je mrtva“.

Bila je to najteža, najduža i najcrnja noć u mom životu! Osećanje dubokog, neizrecivog bola kada bih stotinu svojih života dao za dva njihova mlada!

Javila mi se porukom i setra Anđa. Saopštila je da je i njen sin Branko Žuža poginuo sa mojim sinovima, braneći nejač u Bradini. Poginuli su časno! Ucveljenu, užasnutu suprugu Malinu isterali su muslimani iz kuće. Uselili su se neki ekstremisti u našu porodičnu kuću na selu i u stan u Konjicu. Sklonila je moja Malina glavu u jednom zaseoku kod Konjica. Boravila je u kući svog oca Teodora. U maju 1994. supruga mi je pisala da je išla u Bradinu da kod naše crkve zapali sveće sinovima na masovnoj grobnici, gde su zakopali 33 naša mladića koji su imali od 20 do 35 godina. Muslimani su joj zabranili da pali sveće sinovima, i da oblači crninu!

Kasnije je moja Malina od tuge presvisnula.

 

 

 


Život bez sinova

 

 

* U tim o tragičnim momentima, doneli ste čvrstu odluku!

To su trenuci koje čovek nikada ne bi poželeo ni svom neprijatelju. Saznanje da su deca ubijena. I sestrić, i svi ti mladi ljudi. Majka mi je bila ubijena istog onog dana, kada i sinovi! Fizički sam bio klonuo, ali sam bio svestan da duhovno moram da opstanem. Da to dugujem mojim divnim sinovima, a sebe je najteže pobediti. Sebi sam rekao da moram da živim novi život za moje sinove, i dok živim i govorim, živeće i oni.

 

 

 

 

* Izašli ste iz CZ razmenom, kao iz Aušvica!

U zatvor 4. novembra 1994. došao je Amor Mašović, predsednik muslimanske komisije za razmenu. Dvojica muslimanskih policajaca su mi naredili da se hitno spakujem. Da idem u razmenu. Bio sam živi skelet sa štakama i ranama koje su se crnele, kao i noge. Pretresali su me do gole kože. Vozili su me automobilom, ironije li, na most „Bratstva i jedinstva“. Potom, su me vratili ponovo u zatvor! U mojoj sveukupnoj ratnoj tragediji, imao sam i neke sreće, 9. novembra 1994. prešao sam preko mosta na srpsku Grbavicu. Razmenjen sam za dva muslimanska lekara. Usledila je moja žestoka borba za život po bolnicama u Srbiji. Imao sam svega 42 kilograma, a u bolnicu u Konjicu otišao sa osamdeset pet. Isceljen sam delimično. Noge su izdržale, ipak, hodam.

Samo, negde duboko u duši, kada se osamim, prosto sve u meni zaječi. Zašto je to moralo da se desi? Valjda da bih danas svedočio o stradnju srpskog naroda u Hercegovini. Stoga sam postao inicijator formiranja Udruženja logoraša iz bivših jugoslovenskih republika i njihovih potomaka. Do sada ima preko 500 podružnica, u Bosni i Hercegovini i u Srbiji. Prema podacima Udruženja, sa centrom u Banja Luci, danas ima evidentirano oko 60 hiljada živih ili mrtvih logoraša – Srba paćenika.

Tom jezivom statistikom savremena istorija bi morala ozbiljano da se pozabavi. I naravno, položajem srpskih zatvorenica u ratnoj BiH! One su silovane, zverski maltretirane, neke ubijene. U Hagu su zbog silovanja Srpkinja, osuđena samo dvojica muslimana i jedan Hrvat. Do sada se prijavilo zvanično svega deset silovanih Srpkinja. Oko trideset nesrećnica se prijavilo pod inicijalima. Na stotine ih se javi, ali kada treba da potpišu svoje ime i prezime i da krenu u Hag da svedoče svoju nesreću – odustaju da ne bi sramotile familiju. Srpkinje su pretrpele neviđeni teror. U prilog tome, govori činjenica da su tih 90-ih godina bili na visokoj ceni dokumentarni filmovi u kojima muslimani i mudžahedini siluju Srpkinje. Gledala je to cela Zapadna Evropa! Za taj nesvet žrtve silovanja postale su pornografski izvor profita.

Ja, i dalje putujem promovišem knjige i pričam, da se nikada ne zaboravi!

 

 

 

 

* Kažete da pamtite pukovnikovu molitvu.

U Centralnom zatvoru bio je sa mnom pukovnik, Srbin. Uhapšen je u TO BiH. Bio je do tada ateista. Osuđen je na više od deset godina robije. Bio je zverski maltretiran. Ne pamtim dana da mu lice nije bilo obliveno krvlju. Da bi pukovnik izdržao batinanja, udarce, seckanja, napisao je sebi Oče naš. Jedinu nadu polagao je u molitvu koju je stalno izgovarao.

Pismo mrtvom prijatelju

„Neću prizivati Jovo, Boga da nas uzme, što smo ti i ja danima radili u zatvoru. Imam važnija posla! I to je naslov knjige. Bio sam psihički, fizički i mentalno skrhan smrću sinova. Jednostavno sam sebi rekao – ne! Moram da pobedim! Moram opstati! I napisaću knjigu o tome šta se desilo. Jovo, ti si umro. Ja izašao i pišem knjige. Moj drug Jovo iz ćelije tri mrtav je razmenjen! Jovo Ninković je uhapšen u Sarajevu u svojoj kući na „Jezeru“. Jovu su onesposobili Alijini mudžahedini batinanjem. Tretirali su nas kao stoku. Umesto lekara, dodeljen nam je veterinar, a bilo nas je dvesta pedesetoro. Kažu, lekar nam ne sleduje, jer smo Srbi, a to, vele, za njih nije ljudska vrsta. Bili smo u ćelijama koje su bile laboratorije za ispitivanje ljudske izdržljivosti. Ja sam bio 30, a ti, Jovo 33 meseca. Nisi dočekao slobodu. Umoren si u zatvoru 17. februara 1995. godine. „

 

 

(Iz knjige „Živim da svedočim“)

 

Iz knjige „Ispovesti iz sarajevskih kazamata“  Biljane Đorđević

 

 

 

***

*****

 

 

 

 

STRAHINJA ŽIVAK

1932-2014

U subotu 2. avgusta, u Trebinju je preminuo Strahinja Strajo Živak, naš Konjičanin. Sahranjen je dan kasnije u istom gradu. Umro je u 82. godini, nakon velike golgote, stradanja i nevolja kroz koje je prošao i stoički nosio i podnosio.

Rođen je 1932. godine u selu Brđani od oca Đorđe i majke Bosiljke. Kada je imao devet godina ostao je bez oca Đorđe koga su ustaše ubile. Ovaj posljednji građanski rat u Bosni i Hercegovini Strahinji je naneo najviše bola i udaraca koje je stoički podnio. Nesretnim slučajem ranjen je 17. aprila 1992. u svom selu Brđani, u predvečerje samog rata. Prebačen je u Sarajevo u bolnicu `Koševo`, gde ga je rat zatekao. Dva i po mjeseca kasnije, 4. jula 1992. pripadnici muslimanskih vojnih formacija uhapsili su ga u bolničkoj postelji i odveli u Centralni zatvor gdje je bio izložen velikim mukama i patnjama kao i u logoru `Viktor Bubanj`, kasarni bivše JNA. Godinu dana nakon hapšenja, preko poruka Crvenog krsta, od brata Đorđa saznaje bolnu istinu da su mu sinovi Slobodan i Velimir, oba pravnici i muzičari, ubijeni u Bradini maja 1992. sa 33 mladića stara od 20 do 35 godina. Saznao je da mu je i majka Bosiljka umrla od tuge i žalosti.

„Bila je to najteža, najduža i najcrnja noć u mom životu! Osećanje dubokog, neizrecivog bola kada bih stotinu svojih života dao za dva njihova mlada!“,  pisao je kasnije Strahinja u svojim knjigama.

Javila mu se porukom i sestra Anđa. Javila da je njen sin Branko Žuža takođe ubijen u Bradini. Supruga Malina izbačena je iz stana i utočište je našla na selu Zagorice kod starog oca Todora i brata Danila Šarana. I ona je desetak godina posle tragedije od tuge i žalosti za sinovima presvisla.

Strahinja je nakon golgote kroz koju je prošao napokon dočekao slobodu, o kojoj je napisao: „U mojoj sveukupnoj ratnoj tragediji, imao sam i neke sreće, 9. novembra 1994. prešao sam preko mosta na srpsku Grbavicu. Razmenjen sam za dva muslimanska lekara. Potom je usledila moja žestoka borba po bolnicama u Srbiji za život.“

Nakon kakvog-takvog oporavka, krenuo je da priča, svedoči i piše o stradanju srpskog naroda. Jedan je od inicijatora za formiranje Udruženja logoraša iz bivših jugoslovenskih republika i njihovih potomaka. Prema podacima Udruženja, sa centrom u Banja Luci, danas ima evidentirano oko 60 hiljada živih ili mrtvih logoraša – Srba paćenika.

Stahinja Živak je napisao i nekoliko knjiga o svom stradanju tokom boravka u muslimanskim logorima za vreme rata u BiH, kao i stradanju Srba u BiH. U isto vreme sarađivao je na još nekoliko knjiga koje obrađuju sličnu tematiku. Njegove knjige su:

• „Živim da svjedočim“
• „Logor Čelebić“
•“Svedok sve-dok“
• „Živim da svjedočim – o zločinima nad Srbima još jednom“
• „Opomene i oporuke“
• „Zapamćenja 1“
• „Zapamćenja 2“
• „Sve na čistinu“

U produkciji kanadske filmske kompanije `Briks` snimljen je dokumentarni film „Jauk“, koji govori o stradanju Strahinje Živaka.

Strahinja Živak je bio generalni direktor Javnog preduzeća NID `Srpska Javnost` sa sedištem u Srpskom Sarajevu (1977. god)

Pre građanskog rata u Bosni i Hercegovini, Strahinja je radio u PTT-u kao diplomirani inženjer saobraćaja. Krajem 1978. godine, postavljen je za direktora OOUR PTT saobraćaja za opštine Konjic, Jablanicu i Prozor – severno-hercegovački region. Za njegova mandata, izgrađen je novi objekat pošte u Konjicu, u kome je bila smeštena elektronska telefonska centrala, početnog kapaciteta 5.000 priključaka. Ovorene su pošte u više većih seoskih centara ove tri opštine: Dolina Neretvice, Uzdol, Doljani, Čelebići… Od 1982. prelazi u Sarajevo u sistem PTT-a, a bio je i predavač u sarajevskim srednjim školama. Početkom 1990. godine penzionisan je i vraća se u Brđane svoje rodno selo. Tu je 17. aprila 1992. doživeo nesreću, pa je povređen prevezen prvo u konjičku, a potom sarajevsku bolnicu u kojoj je dva meseca kasnije uhpašen i sproveden u centralni zatvor.

Strahinja je bio dugogodišnji saradnik beogradskih `Večernjih Novosti`, kao dopisnik iz Konjica i Sarajeva. Bio je i odbornik u opštini Konjic.

Za svoj tadašnji društveni rad i angažman odlikovan je Ordenom rada sa Srebrenim vencem (1975.). Ordenom Njegoša II reda od Republike Srpske (1996). Dobitnik je priznanja opštine Konjic Trećemartovske pohvale (1974. god.). Bio je jedan od osnivača SDS-a u Konjicu 1990. godine, čiji je bio potpredsednik, kao i član Glavnog odbora Srpsko-prosvetnog kulturnog društva `Prosvjeta` u Konjicu, koje je u ovom gradu osnovano na Savindan 1991. godine

(S.Jakovljević)

 

 



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*