субота, 25 септембра, 2021

Србијо, добро погледај лице ове Београђанке, има 27 година, а 20 пута је била на КиМ, и то сасвим САМА!

Ово је невероватна прича о једној Београђанки која већ 4 године сама путује по Косову и Метохији. Наташа Благојевић има 27 година, и туризмолог је. Много тога нас је занимало, па смо поразговарали са њом, када нам је детаљно испричала све, почев од тога како је уопште дошла на идеју за тако нешто, до врло битне поруке коју има за јавност.

***

Наташа је, по свему судећи, светски путник и врло амбициозна девојка. Од своје 18 године путује по целој Европи, но како каже, схватила да оно за чим трага није „тамо у иностранству“, већ ту у нашем дворишту. Тада креће у обилазак Србије, а када је имала само 23 године, у једном дану је одлучила да оде тамо, где се нико у тим годинама, са том зрелошћу и под таквим околностима не би усудио.

Дестинација: Косово и Метохија.

– Гледала сам слике на Фејсбуку и видела да је неко избацио фотографију Шар планине. То је била иницијална каписла. Прва мисао „желим да сам тамо“, то је Косово! – присећа се Наташа самог почетка.

Објаснила нам је како је одмах контактирала тај профил, распитала се за информације о аутобусима који иду на Косово и Метохију, и већ следећег дана се упутила тамо.

– Позвала сам аутобуску станицу овде у Београду и рекли су ми да аутобус креће у 2 поподне. То је било 11 ујутру. Спаковала сам се, и то вече сам већ била на Косову.

По свему судећи, разлог овог момента који није трпео никакво двоумљење, осим радозналости и жеље за новим сазнањима, садржи дубоку емотивну потребу да се оживи и потенцијално трансформише унапред формирана слика овог простора.

Вучитрн. Нема Срба у граду данас, осим свештеничке породице. Остаци двора Бранковића у центру

као и мост из средњевековног периода јасни су докази коме припада Вучје трње:

Косово и Метохија, Република Србија

– Нешто ме је подстакло да пређем границу страха од непознатог, нисам имала представу како је тамо, нисам познавала никога ко је тамо живео. Отпор да одем био је подстакнут свим причама о Косову. Хтела сам да будем та која ће пресећи и отићи тамо, за разлику од многих који само причају шта би требало и како да се ради, а седе кући – додаје Наташа.

Како нам је испричала, од тада годишње посећује Косово најмање пет пута, и до сада је обишла преко 50 места у 20 наврата. Сада већ има формирану мрежу људи са којима је у контакту, и који јој помажу око смештаја, и разних информација везаних за одређено место. Одлази кад год има времена, а присећа се како је било када је први пут стигла на своју прву дестинацију 2017. године.

– Место Штрпци, излазим из аутобуса и у том моменту не знам где се налазим, не знам где је мотел. Немам домета, јер тамо су њихови оператери на целој територији, осим у српским енклавама. Добијам упуте од људи које сам успут упознала, и лупам на врата мотела који изгледа као да не ради. Била сам једини гост то вече, а уместо страха, јавила се додатна снага, нека врста бунта од прејаког утиска свега онога што сам успут видела – присећа се Наташа.

Говорила је о албанским називима места, косовским, америчким и немачким заставама по бандерама, симболима који се упорно труде да маркирају територију, иако то баш и није тако.

Штрпце су, иначе, српска енклава где живи око 7000 Срба, и све на које је налетела су били расположени да јој помогну, а атмосфера места „као код куће“. Прилазила је људима, продавачицама, конобарима у кафићима и распитивала се о томе где би могла да иде и како. Тада је посетила и Шар планину, где се налази скијалиште Брезовица, које је у српском власништву а током сезоне врло посећено од стране Албанаца.

Шарска дивљина, филозофска милина

Другог дана је већ пожелела да крене даље.

– Један од главних проблема који одмах долазе до изражаја је саобраћајна неповезаност између косовских градова и насеља. Не постоје аутобуси, за превоз морате да се сналазите. Возила сам се и албанским таксијем и нашим, и договарала са мештанима, и организованим приватним превозима – објашњава, присећајући се једне од ретких непријатних ситуација које су јој се десиле за ове четири године.

– Желела сам да посетим место у коме нема Срба, јер желим сваком месту да дам простор, да видим шта се дешава јер није свуда исто. Тада сам била у Призрену, најлепшем и најтолерантнијем граду, музеју српске културе на отвореном у коме живи мање од 30 Срба, али нисам осетила никакве тензије. Посетила цркву Богородице Љевишке, која је обновљена од пожара и сада је чува полиција и бодљикава жица. Оптимизам се јавио и када сам сазнала да су недавно враћена звона на тој цркви, тачније 2020.

Вољени граде, нико не може да нам те украде; док смо свесни ко смо, за нас има наде

Али у том моменту, поведена позитивном атмосфером из Призрена, одлучила сам да одем до Жура које је мање место и где нема ниједног Србина – започиње Наташа причу о најгорем искуству, где је први пут осетила страх за сопствени живот.

Таксиста ме одвезао тамо и оставио, иако је договор био да ме сачека. Он није био Србин. Остала сам сама, и никог није било да ми помогне, била сам без домета и превоза. Игнорисали су ме. Кренула сам пешице назад, 15 км магистралног пута по мраку. Тада су ми се најстрашније сцене одвијале у глави. Али, заправо то је било само у мојој глави. У реалности, нисам имала никаквих инцидената – објашњава Наташа.

Ова млада девојка је прилично самоуверена и дубоко верује у своје циљеве. Страха нема, само опрез и присутност. Како у моменту, тако и физички. Осврће се и на присутност људи одавде на Косову, има потребу да мотивише људе да крену на пут и повежу се са својим идентитетом. У том смислу, присећа се и друге непријатне ситуације, која је и последња која се десила за 4 године путовања по Косову, где се „некако осети да је напетост вештачки изазвана“.

– У Ђаковици сам осетила велики страх, када су ме сачекала деца на бициклима, возила око мене и викала на албанском. Нико ме није дирао, само сам се одмах вратила првим превозом, али сада знам зашто су ово и још пар места попут Дечана, Пећи и Дренице на црвеној листи за нас. То су градови забрањени за Србе, а у Вучитрну близу Косовске Митровице постоји црква Самодрежа која се користи као јавни тоалет.

Оно што нам је било посебно фасцинантно је борбеност и смелост ове девојке, да се тако слободно креће по местима која нису препоручљива ни за људе који живе тамо. Тада нам је открила да је научила да процени ситуацију, људе, мимике, погледе, да је најбитнији приступ као и да се неретко представља као туриста, али опет не из страха већ из радозналости да сазна како косовски Албанци представљају себе странцима.

– Довољно сам самоуверена да се свима обраћам на српском, тако су ме и саветовали пријатељи одавде. Некад ми одбрусе нешто на албанском, некад кажу на српском да не говоре српски, а некад када им се обратим на енглеском и кажем да сам Словенка, поједини крену о дивним причама изврнуте историје. Говоре како је косовски бој био 1442, и то између Албанаца и Турака, и сличне приче, док је у Приштини целокупна архитектура града окренута ка американизацији – споменик Клинтону, ту заправо има мање Срба него у Призрену.

Осврнула се и на Косовску Митровицу, као студентски град, подељен реком Ибар на Северни, српски и Јужни, албански. Ту границу прелазе Албанци, који држе трговинске радње у улици „Бошњачка махала“, док је и сам град препун младих, који у све већем броју напуштају КиМ.

И наши и албански млади одлазе, схватајући у каквом ограниченом простору живе. Њихове породице нису више традиционалне са много деце, то се мења. Огромна је разлика између градова и села.

Најјачи утисак, представља чињеницу да ова два подељена народа, која неминовно деле једну територију, заправо живе у некаквој врсти потиснуте напетости, а за поједина места се чак може рећи и да су у хармонији. „У појединим местима, Албанци желе да причају српски. Чак ми и нуде помоћ око информација, превоза а неретко и брачну поноду, свакако шаљиво“, додаје Наташа.

У том смислу, некакав страх од целог тог косовског дискурса, и говору о Косову као дестинацији за обилазак се брзо превазиђе, када се оде и види.

– Ко има одговор на питање о идентитету и битности да се Косово и Метохија посећује као и сваки други град у Србији, када оде тамо ће га потврдити, а ко нема, тамо ће га пронаћи. Какав год да је ваш доживљај у одређеном моменту тамо, то је тако. Због тога, сматрам да је важно отићи тамо, поразговарати са нашим људима који су тамо, они се тада осећају мање усамљено, а ми позитивније о целокупној будућој слици – завршава Наташа.

За крај нас је позвала на туру са њом, а такође нам је открила да тренутно завршава студије за туристичког пратиоца, и нада се да ће некада бити у могућности да организује туре из Београда, где ће подстицати људе да не заобилазе ову „нашу земљу“.

(Фото: Александра Чолић, `Еспресо`- Зорица Пантелић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари