петак, 24 септембра, 2021

Нема више „моста симбола“ на Ибар води

Мост, симбол, или инсталација, или илузија о безбедности, или далеко од илузије, ствар која је донекле чинила Србе са севера мало  сигурнијим (самим тим и оне с југа) више не постоји. То се десило, да поновимо, након премијерове посете Немачкој и најаве канцеларове посете Оливеру Ивановићу у затвору у Косовској Митровици.

 

 

most-mitrovica...

 

 

У ноћи између 17. и 18. јуна (не игнориште бројеве ових датума) почело је уклањање последње барикаде на мосту који је делио север од југа Косова и Метохије. Ствар се дешава одмах након премијеровог повратка из Немачке и најаве данашње посете младог канцелара за КиМ Марка Ђурића сада мање битном али потенцијално опасном другом симболу одбране севера Оливеру Ивановићу. Колико је симболика за не потцењивати, могли смо да научимо од Албанаца да смо имали осећај.

Нисмо, крај једне приче – просуто уље. У литератури то уље уме да наговести гиљотину у виду трамвајских шина, не треба се опуштати – увек по завршетку једне почиње друга прича и то је неминовно.

ВЕЋА ВЕСТ

За сада, већа је вест од вести да је пао последњи симбол или последња физичка (иако симболична) ограда између деценијама брањеног севера јесте вест да ту вест није пренела ниједна агенција у Србији. Занимљивост је што вест није пренела ни Ал Џазира, иначе најбржа и вероватно најозбиљнија када су вести с Косова у питању балканска агенција, мада је Танјуг у раним поподневним часовима 17. јуна јавио да се с моста склањају контејнери, описујући присуство српске цивилне заштите и наводећи да се не зна шта ће се даље дешавати и да ли то значи да ће барикаде бити потпуно уклоњене.

Ако су најновије вести у ово доба да је неко погинуо у колима (Танјуг, Фонет итд.) а порука Ђукановића Вучићу да цензура није у реду (Ал Џазира) – чека се инструкција. Шта ће бити лид? Шта тумачење ове за сад необјављењене вести која делује мало важније јер ће за последицу имати много више тога него што је фингирање сукоба Вучић–Ђукановић или ко је погунио иако је смрт увек и непобитно најстрашнија вест јер је коначна. За разлику од Косова, које, на нечију жалост а нечију утеху, није.

Ако Ал Џазира, коју, претпостављамо, не контролише Вучић – колико год добро играо улогу цензора који се дере на ОЕБС и остале белосветске битанге које му раде о глави – не преноси вест док се не добију подаци, док се не дође на састанак борда и не договори се како ће се теми приступити (можемо да слутимо, али то што слутимо било би објављено одмах као срећна вест о коначном интегрисању свих Срба у Републику Косова) – онда можемо да премијера аболирамо и скинемо му с душе макар тај грех оног који не допушта да се ствари саопштавају. Дакле, није он тај. Није тешко играти се погађања ни ко јесте као ни какаве ћемо садржаје читати сутра  у медијима, док се агенције не присаберу и портали престану да скидају објаве с друштевних мрежа.

 

МЕДИЈСКО СЛУЂИВАЊЕ

У једном потпуном крешенду који тера човека да бежи из куће кад чује вести (не сети се да постоји даљински и да ђавола можеш изгасити), где нам причају о безбедносној процени МУП-а Србије о вискоризичној малој матури, због чега се ствар одвијала у пратњи полиције (добро нису ПТЈ позвали) и преостали, који нису обезбеђивали опасне петнаестогодишњаке, који су се бавили мање битним Лавровим, који се, према безбедносним проценама, вероватно не понаша ризично као ђаци, ми нећемо чути (ни кад је сутра будемо чули) ову вест. Онај мост, симбол, или инсталација, или илузија о безбедности, или далеко од илузије, ствар која је донекле чинила Србе са севера мало  сигурнијим (самим тим и оне с југа) више не постоји. То се десило, да поновимо, након премијерове посете Немачкој и најаве канцеларове посете Оливеру Ивановићу у затвору у Косовској Митровици.

 

 

most-mitrovica 2

 

 

 

НЕ ПОТЦЕНИТИ СИМБОЛИКУ ДАТУМА

То се догодило у ноћи између 17 (сећате се тог броја?) и 18 (да ли се сећате тог броја?) јуна. Током наредних дана, недеља и, најдуже, месеци – извештаваћемо о догађајима који ће уследити пошто је неко просуо уље на трамвајске шине.

За сада имамо вест да је последња барикада срушена, неко је најављивао сирене и узбуну, нису ни Срби толико блесави да се узбуњују, хоџа је у Бошњачкој Махали мирно и неометано певао док се ритуал обављао. Да ли вас је страх, Митровчани? Пита ли вас ко? Или вам је лакнуло? Или вам је ионако свеједно јер, ако неко зна да је барикада на мосту један симбол, то сте ви?

И за сада имамо вест да вест није пренела ниједна балканска (из региона) агенција, што указује на то да прича о српском премијеру цензору не стоји и да упућује на другу идеју. Као већ окарактерисани цензор, коме се ругају хрватска, босанска, црногорска штампа, он је пристао на улогу старог провереног негативца. Нико га неће, разуме се, напасти кад промени Устав као што ће га сви потапшати по рамену због тога што је напокон прихватио реалност (убедио луде Србе) да се не буне кад ови почну да им руше ту наивну барикаду – као ружу са два смијешна трна – иако је то могло и давно и брзо и много грубље. Напашће га јер је цензор, јер је увео некакву диктатуру, људи се не би зачудили да забрани и Интернет као онај Корејанац… сетиће се радикалске прошлости и ко зна чега све не. Када се промени Устав (не одмах, али не ни тако далеко), када се из Устава избаци `Коштуничино Косово` и када се направи још неколико тешко исправљививих гафова са Русијом и гасоводом. Када се у бесцење прода ЕПС и још неке ситнице.
УСАМЉЕНИ ВЛАДАР А ОКО ЊЕГА ТИШИНА

Оно што сте можда приметили – то је састав (и просек година) министара у влади. Каквим је светом тај усамљени владар окружен? Има ли државе којом влада? Зашто сви ћуте, а имате утисак да само чекају тренутак – неће да учествују, овај ће се стрмоглави пад, не једног човека (нек је жив и здрав), једне рушилачке политике чију је логику тешко пратити, одиграти у самоћи и тишини. Нико неће славити, сем заиста глупих. Појавиће се нека опозиција, кадрови се спремају, очекује се да овај пут буду из Војводине, а шта ћемо са Косовом – е то већ превазилази скромне могућности прогнозирања и постаје (враћа се) онтолошко питање, питање архетипа, нечега што има и онај који не зна шта та реч значи.

Укратко, увек ће нас узнемиравати Косово.

И шта год био Вучић и због чега год пристао на оно што није смео нико пре њега (не због беса народа, него због овог онтолошког питања – где ћеш ти човече кад то потпишеш? А где ми који нећемо примети јер смо слуђени конзументи вести и верујемо, није нас брига). Косово ће остати у Србији јер Косово није питањје територије, ни мостова, ни имена републике. А како ће остати? Као нечиста савест пошто је једна влада урадила више него што се ико пре ње усудио да помисли, пошто нисмо схватили да смо (ми вечито збуњени грађани) све то пратили, више заинтересовани за фудбал, и са повременим нападима емпатије ако се негде подаве неки људи, да – дакле – појма ни интересовања нисмо имали шта нам се дешава у држави коју, узгред буди, и немамо.

 

most-mitrovica 1...

 

 

 

 

P.S. НИЈЕ ЦЕНЗОР ИАКО ИГРА ИЗ ПЕТЕ

Када сутра будете читали штампу и када прве агенције почну да пуштају радосну вест о коначној постизборној интеграцији Срба са севера у остатак косовског друштва, гледајте да не заборавите ово (подвући ћу још једном): ниједна агенција стационирана у региону није пренела вест о рушењу последње барикаде симболичног моста на Ибар води. И, поновићу, не може Вучић (колико год добро играо улогу страшног цензора) да забрањује агенцијама диљем Балкана да објаве вест која то јесте.

Зашто је, ако све знамо, нико (сем оних који су преузимали слике и писања с друшвених мрежа) није објавио благовремено него се чека данашњи дан када ћемо знати шта ћемо и како приступити теми? Сви.

 

 

(Ана Радмиловић)

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари