петак, 24 септембра, 2021

Опростите нам

Опростите нам што храбрости нисмо имали, опростите нам што смо кукавички пред невољом бежали. Опростите нам што смо се од истине скривали. Oпростите ако можете што смо поглед свој пред горима од себе спуштали. Опростите нам прађедови, што смо вас разочарали, што на потомке нисмо мислили. Библија каже да је Господу милији један искрени покајник од стотине праведника, ми смо своје грешке уочили и ако још времена има за њих се кајемо, нећемо их више поновити.

 

 

 

OPROSTITE NAM 1

 

 

Молимо часне претке своје да нам опросте, а надамо се и милости Божјој. Недоумице више немамо, једино ћемо путем предака својих корачати, из нашег греха ће се будућа поколења учити, надамо се да они грехе наше неће поновити. Грешке које смо ми правили потомцима ће бити јасан показатељ којим путем не треба ићи, куда никад више не треба ходити. Храбрости да изаберу прави пут морају да имају. Не сме се никад више десити да Србин пред горим спушта поглед, да пред неверницима падне на колена.

Па чак и наш премијер меког срца каже да не треба кукати, проблем је једино што су различите ситуације из којих он и народ посматрају свет. Народ посматра са земље на којој чврсто стоји. Са земље коју су издајници опустошили, са земље коју „великаши“ покушавају да продају, са земље коју ЕУ и НАТО покушавају да отму. Док поглавица меког срца са својом свитом своје погледе упућује испод стакленог звона под окриљем запада који им даје све само да светосавце униште. Њима се чини да су на небу, у њиховом свету под звоном све делује лепо. Делимично су и у праву, прилично су високо, али је небо за њих ипак недостижно. Висина на коју су се попели је вештачка. Та висина је неприродна творевина баш као лажни пријатељи и лажна срећа којом су окружени. Једино што је сигурно је да ће, као и све вештачко и неприродно нестати, а тада ће им висина само помоћи да се, када буду падали, приликом удара боље отрезне. Без обзира што они мисле да су на небу, а народ зна да је на земљи у једном се са поглавицом слажемо: не треба кукати, то није достојно светосавца то није достојно Србина.

Знамо ми да су наши дани баш онакви каквим их је описивао и наш Владислав Петковић Дис:

Наши дани

 

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.
Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата,
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији,
К’о једина успомена на џинове,
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци,
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа,
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане. (1910)

 

Гојимо се и даље од порока и грехова, буја непрекидно и шљам и разврат, осећа се у ваздуху трули задах са запада. Помрчина притиска наше дане, али ми сми ти који доносе одлуку када ће Сунце да је разагна. Никад не смемо да заборавимо да је човек увек тај који своју судбину тка. Онда када будемо кренули путем који је заснован на вредностима које су нама блиске, а не путем вредности које нам запад намеће, појавиће се и Сунце. Српска душа не може ићи путем који је вођен само материјалним. Није место Србину тамо где материјално богатство подразумева и потпуну духовну осиромашеност. Западна духовност је потпуно пресушила, делује сувље и од дреновине коју је Марко Краљевић цедио. У недостатку правих вредности покушавају да наметну оне накарадне под окриљем некаквих људских права и демократије. Нећемо им ми сметати у њиховим измишљеним вредностима, у њиховој неприродној љубави ка истом полу, у њиховим намерно изазваним ратовима. Нећемо им сметати ако ту своју накарадност задрже у границама својих држава. Прихватићемо их такве са свим њиховим неизлечивим болестима, помолићемо се чак и за њихове изгубљене душе – то је светосавски – али у њиховим лудостима сигурно нећемо учествовати.

Не смемо дозволити да изгубимо оно што смо вековима стварали, оно нематеријално што се не може купити, не смемо изгубити душу. Губљење душе преци нам не би опростили. За оне које је свет материјалног збунио, за оне које је тај свет материјализма на погрешан пут навео,за оне који сада на раскрсници стоје покушавајући ипак прави пут да изаберу, поновићу само речи Езопа:

„Луд је онај који се жели одрећи онога што има, надајући се да ће добити оно што нема.“

Замислите само онда колика би наша лудост била да се одрекнемо чојства, прошлости, вере своје – свега онога за чиме други народи жуде и чега се, да га поседују никад не би одрекли. Њима је проблем што су схватили да неке ствари ипак не могу да се купе, а волели би да нас убеде да се ми себе одрекнемо. Осећају надмоћ духа и вере и не могу то никако да прихвате. Ми грешили јесмо, али смо постали свесни да постоји само једна правда, истина, вера и морал, схватили смо да те речи немају множину. Стари наши су то знали, и зато се никад нису ни двоумили. Ми смо погрешним вођењем кренули погрешним путем, али смо се пробудили. Пробуђени тражимо опрост, тражимо прилику да се не обрукамо до краја. Молимо се да останемо достојни свог српског порекла. Наравно да сви грешимо. Зато се и надамо, ако се искрено покајемо и вратимо на прави пут којим нас је и наш Свети Сава повео – да за нас још има наде.

 

oprostite nam...

 

Знамо ми да ћемо оне најтеже грехове морати да окајавамо и на оном свету, али се надамо да ће наше искрено покајање бити довољно да нам бар део њих током живота на овом свету буде опроштено. Опростите нам ђедови бар део греха наших, а ми ћемо будућност градити на вредностима које сте нам вековима остављали. Опростите нам што смо сами себе издали, што смо путем туђих вредности ходили, дајте нам још једну прилику и више с пута витештва, правде, човекољубља и вере нећемо скретати.

 

 

(Ненад Благојевић)

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  СРБИН ИЗ СРБИЈЕ   |  уторак, 20 јануара 2015 18:32

    СТАРА ЛИЦА СУ УВЕК ГОВОРИЛА КАДА ДОЂЕ И НАСТУПИ ТЕШКО
    ВРЕМЕ. ЧУВАЈ СЕ СВОЈИХ ПОЛИТИЧАРА, И БУДИ ОПРЕЗАН НА ТУЂЕГ ВОЈНИКА… ЈЕР
    НЕЗНАШ ШТА ЈЕ ГОРЕ И ТЕЖЕ, НЕВЕРА ИЛИ ЗЛО…
    ПОШТУЈМО СВОЈЕ ПРЕДКЕ, ДА БИ СМО БИЛИ УВАЖАВАНИ ОД СВОЈИХ ПОТОМАКА…
    ИСТИНА ЈЕ У СРБИНА САМО ЈЕДНА, ПРАВОСЛАВНИ КРСТ ЈЕ НАШЕ СПАСЕЊЕ… У КОЈЕМ ЈЕ СИЛА СВЕТОГА ТРОЈСТВА…

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари