четвртак, 23 септембра, 2021

Живот нема репризу

На нама је да се боримо за своју Отаџбину, за право на слободу, право да сами бирамо браћу и пријатеље. Право да се понашамо у складу са својим, а не туђим интересима. Право на живот. Не смемо да заборавимо да време тече, да на једном окренуту страницу више нема повратка. Живот нема репризу. Наравно да нико не оспорава тежину времена у коме живимо, али зар то није изазов да докажемо да смо достојни нашег времена?

 

 

zivot nema reprizu 3

 

 

Сигуран сам да сте много пута до сада чули како неко започиње своје излагање са оном познатом: „у моје време“. Обично се тиме служе како би се оправдали или скинули са себе одговорност за нешто што се сада догађа. Оно што заборављају док користе ту познату узречицу јесте да, док човек живи, то је његово време, које не може поделити на део који му се свиђа и онај који жели да заборави. Још важнија чињеница коју заборављају или једноставно не желе да прихвате јесте да вредности које смо затекли нису наша заслуга него генерација пре нас, а да ће наша заслуга бити тек оно што будемо оставили потомцима.

То што смо схватили да живимо у времену са изопаченим вредностима, то што нисмо задовољни појмовима вредности своје деце, не можемо приписати ни деци ни генерацијама пре нас. Грешка је у нама, ми смо зидари овог времена, ми смо били пример и учитељ деци. Размислимо само да ли би се наши стари помирили са стањем као ми или би бар нешто покушали да промене. Да ли би ђедови наши васпитавали децу на начин на који смо ми то чинили? Да ли би дозволили систем вредности који смо ми дозволили? Не смемо да заборавимо никад да је време у коме живимо – наше време. То време и тај живот неће имати репризу.

Сада када нам се не свиђа шта смо добили, можда схватамо зашто су наши преци имали своје, а не западне вредности. Дозволили смо да они који су до јуче у зоолошким вртовима сем животиња држали и људе, нама данас држе лекције о људским правима и демократији. Докле ћемо ћутке сваки дан слушати о смањењу плата, укидању фирми, смањењу броја запослених, док нам кроз исте те медије, са друге стране, пласирају вести о могућем запослењу 50.000 људи на Новом Зеланду. Шта жели ова власт ? Да ли виде решење свог опстанка у томе да иселе српски народ на Нови Зеланд? Вероватно се у такву визију уклопио и министар Вербић, када је предложио закон о укидању бесплатних уџбеника. Ако је тако онда нам је јасан и његов предлог о обавезном објашњењу појмова на крају сваког уџбеника који, сем на српском, треба да буде и на енглеском језику. Можда министар жели да нам помогне да се што боље припремимо за селидбу?

Није ли довољан показатељ какав нам је ЕУ пријатељ резолуција коју је Европски парламент донео на инсистирање Хрватске, а без икакве шансе да и Србија изнесе став? Да би иронија била још већа, та резолуција се доноси у моменту када нам наша влада на сав глас објашњава какве смо све успехе постигли у приближавању и сарадњи са ЕУ. Додуше, ова резолуција је збунила и владу, с тим што они у томе виде покушај њихове смене, па нам је председник Николић под утиском тога саопштио да ако они оду са власти, Србији предстоји пакао. Мени се ипак чини да је, кад су они у питању, погоднији цитат из култног филма „Маратонци трче почасни круг“:

 

Жао ми је што сте моји, а не деца неког мог непријатеља. Ко је вас познавао ни пакао му неће тешко пасти. Што се тиче моје имовине, а то вас највише занима, могу вам саопштити следеће: Сву своју имовину остављам – самом себи.

 

Једино би можда последња реченица могла да гласи: А што се тиче Србије за њу не брините, само је оставите њеној деци која су јој одана.

Овако неодговорно понашање власти није само нама својствено. Понашање које нема утемељеност ни у каквој логици, сем можда ситних личних интереса, показала је и влада Бугарске. Ипак, српски народ не би требало да тиме буде изненађен, а ни руски. Бугари су скоро увек били на страни наших заједничких непријатеља – а, што је још горе, и сопствених. Изгледа да је прихватање новог црквеног календара само била манифестација њихове опште народне дезоријентације.

Али вратимо се себи, не тражимо оправдање у другима. Упитајмо се искрено да ли смо урадили све да Јужни ток успе? Одговор је, нажалост, негативан. Политичка неодлучност и нејасно дефинисање пријатеља, уз свесрдну помоћ Запада, постепено нас је довела у скоро безизлазну ситуацију. Нејасан став више нема разлога да трпе ни они са којима нас везује порекло и вера. Смемо ли да дозволимо такав сценарио, каквом се непријатељ највише радује? Наравно да је одговор: ни по коју цену.

На нама је да се боримо за своју Отаџбину, за право на слободу, право да сами бирамо браћу и пријатеље. Право да се понашамо у складу са својим а не туђим интересима. Право на живот. Не смемо да заборавимо да време тече, да на једном окренуту страницу више нема повратка. Живот нема репризу. Наравно да нико не оспорава тежину времена у коме живимо, али зар то није изазов да докажемо да смо достојни нашег времена?

А то време се можда много не разликује од времена описаног у „Кнез Лазиној песми“ – осим што би сем Турака требало додати и остале „пријатеље“: ЕУ, Америку, Енглеску.

 

Кнез Лазина песма

 

Браћо и господо, избрани јунаци,
ево нам се сада приближују данци.
Цар је турски Мурат силну војску диго
и у наше царство на Косово стиго.
Заузео поља, села и градове,
на црквама нашим срушио крстове.Порушио наше манастире часне,
наших праотаца задужбине красне.

Попалио наше дворе и домове,
многу нашу браћу узо за робове.

Захватио поља, заузео кланце,
за Србију нашу саковао ланце.

Зато, мила браћо, да се упитамо:
ако ћемо се предат, онда сви да знамо:

Ја не желим, браћо, своју златну круну,
већ Србију желим, сваког блага пуну.

Јер то нису Турци ко остали људи,
то су из Азије све зверови љути.

Браћо и господо, избрани јунаци,
ево нам се сада приближују данци…

Никог не треба и не смемо да оптужујемо за своје грехе и глупости, већ да се саберемо и видимо како што пре да се вратимо светосавским вредностима. Овај живот је наш живот и не треба други да га уређују њиховим вредностима. Зауставимо западне лажи, не дозволимо више даљу штету за свој народ и Отаџбину. Добро размислимо и препознајмо суштину у речима ађутанта руског цара, Паулучија:
Упамтите добро, да ја ништа друго не желим него да видим моју Отаџбину слободном од свих ужаса и ослобођену од турских угњетавања. Тада ћу се одрећи свега и вратићу се моме плугу.
Прихватимо своје грешке, али не грешимо више. Спознајмо неправду око нас али не престајмо да се боримо за правду. Почнимо да радимо само оно што нам душа говори, престанимо да радимо оно што други траже од нас. Када наш пут не буде пут који су нам други трасирали, када будемо кренули путем срца, путем којим су ишли и наши стари, вратиће се и давно изгубљена нада. Тада ћемо знати да смо на правом путу, на коме нећемо губити ни част ни поштење. Тада ћемо знати да је то пут на коме не газимо по сенима предака, пут на коме нећемо изгубити душу. Ухватимо ту нит и не напуштајмо је ни по коју цену. Морамо оставити нешто и потомцима својим. Не заборавимо да, док време тече, живот нема репризу.
Ko nema ljubavi prema otadzbini......

***

(Натпис приказан на слици: „У коме нема љубави према родној земљи, па је у срцу сиромашни богаљ“)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари