четвртак, 16 септембра, 2021

Аутократија је права слика српске политике

Све је подређено једном човеку. Читав систем функционише на један начин, послушно и без искакања. Где то одводи Србију? Каквој је опасности излаже? Колико све то што данас имамо може да остави  траг и ван наше државе, на међународном плану и у огледалу светске политике?

 

 

Corax - karikatura - Vucic...

 

 

Појам демократије је толико растегљив, да се понекад срећемо са екстремним појавама примене политиче власти. Далеко од својих статута и политичких програма, начела виђења реалних вредности и снова, заснованим увек и најпре на неискуству, наша демократија има стотине варијација и још хиљаду неразумљивих дефиниција.

Један политички програм је лична карта сваке странке, која у борби не само за власт већ у настојању да те своје програме и примени и уведе у политички живот, ствара додатне алтернативе чиме се и сам појам демократије тумачи управо онако како је то у главама политичких лидера и замишљено!

Где је у свему томе данас Србија?

Сваком је јасно да смо јако далеко удаљени од појма, сврхе и стварне намере тог јединственог израза који нас свакодневно прати и појам демократије намеће као наглашену и принудну заповест!

Србија је пролазила кроз различите фазе и тумачења речи – домакратија. Самовлашће је углавном била готово редовна појава. Изузев само у времену Војислава Коштунице, док се наша политичка номенклатура, управо из класичне комуно – социјалистичке, брзим корацима претварала у назив савремене демократије и где у том времену нисмо имали класичну поделу власти у лидерским формама, – у свим наредним временима сукобљавали смо се са аутократијом и самовлашћем једног јединог човека и његове странке!

Зар се по појму лидерста и политичког апсолутизма, уопште и сме правити разлика између ратоборног Милошевића, диригованог Ђинђића или лакрдијаша Тадића?

Наравно да од такве демократије Србија није баш ништа добила. Напротив, кроз све форме владавине и економских експеримената у висини аматерских покушаја, Србија је губила инвентарску вредност свог власништва, кроз корупционашку приватизацију губила је свој капитал који се претакао у џепове тајкуна и пратеће политике, уништаване су основе социјалне државе, дрско и безобзирно варани радници и преко ноћи отваран пут ка индивидуалном али и државном сиромаштву!

Данас, у лику нове владе и под вођством Алексанрда Вучића, изграђује се у Србији апсолутни аутократски систем владавине где политички програми и немају битну вредност, где се тренутна импровизација решења намеће као изванредно дело једног аутора и где систем, по принципу чистог самовлашћа, створен у једној глави и спроведен рукама оданих следбеника, прераста у апсолутизам највећег степена.

У свом тексту са темом о Аутократној политици, Ања Марковић је пронашла праве речи, за ову нашу, српску појаву:

–  Нема слободе медија, нема другог гласа који би учествовао у дијалогу, нема критике – идеална подлога за развијање мита о вођи

Сенат је у старом Риму, осмишљен мудрим главама попут главе самог Сенеке, био део извршне власти, у којој се и воља Императора уклапала у опште државне потребе.

Српска Народна Скупштина, далеко је од ситуације да буде извор власти. Данас је само већински продукт једногласног хора, али и сврха нашег новог Императора, када у свакодневној појави преузима улогу друштва, којег тапше и дели овације самом себи, на одлуке и жеље једног човека, једне замисли и само једне воље!

У изјавама појединих, до јуче веома гласних политичара, наслућује се страх и уздржаност кроз намеру да се не истрчи пред руду и тиме не угрози намера или најава самог Императора. Народни посланици су утихнули јер, не дај Боже нешто рећи пре свих најава које би могле доћи из кабинета премијера. Доживљавамо јавне пацке политичарима који ову лекцију нису добро научили и прихватили као облигаторни део понашања у односу на вољу самог Императора.

Ни у време Милошевића, док се земља батргала у ратовима и сахрањивању своје изневерене младости, нисмо имали овакав „политички мук“ из чије уздржжаности – јасно сагледавамо страх да се нико не замери “ Првом „!
Чак и досадашњи премијер, данас скинут за неколико степеница ниже и претворен у министра спољног, запосленог у учењу страних језика, ( наравно, због потребе у свом послу ), дакле, чак ни он не либи се нимало у јавним одбранама свог новог Наредбодавца, да непослушнима не упути опомену због неумерених изјава, прераних, сопствених или из кулоара српског политичког позоришта – сазнатих!

Све је подређено једном човеку. Читав систем функционише на један начин, послушно и без искакања из реда методологије понашања и апсолутног ауторитета господина Вучића!
Где то одводи Србију? Каквој је опасности излаже? Колико све то што данас имамо  сме и мора оставити траг и ван наше државе, на међународном плану и у огледалу светске политике?

Може ли воља једног човека да се у Србији назива демократијом највишег степена, а у суштини буде само слика стаљинистичког, титоистичког и ко зна којег све апсолутизма, који одводи углед Србије у беспућа банана Република и временима „генералисимуса“ који су свет обукли у црнину и понекад довели и до руба последње провалије!

 

Corax - karikatura - Vucic 1

 

Србија гази аутократским корацима у неизвесну фазу очекивања на некаква веома одлучна решења. Очување руско-српског пријатељства, блиске сарадње и прве руке која ће нам у муци показати да имамо браћу и да нисмо сами!
Србија стреми слепо и ка Бриселу који јасно и јавно захтева да и Србија, као „будући члан Заједнице“ коначно стане уз заједничке одлуке западне политике.

Србија је пред новим захтевима у којима неће бити нејасних очекивања по питању самосталности и признања Косова као самосталне државе. Следећи захтев Брисела биће чланство у омрзнутом НАТО пакту, који је пре битан фактор милитаризма и ратова него мира и толеранције! Ако се зна да њим из позадине руководи Америка, можемо се са правом упитати да ли ће једног дана и српски војници стајати на првој линији фронта, док ће на другој страни стајати братски руски народ!?

Све те одлуке данас су у само једној руци. Има ли веће опасности по нас и Србију ако се све те одлуке буду доносиле само у једној глави! Да ли један човек, створен на брзину и уз веома упитан сопствени имиџ, сме и може понети такав један терет и поиграти се судбином земље и народа?
У старом Риму је Император био све, сила, закон и последња реч. Ипак, ни он не би био то, да стари Рим није имао и свој Сенат. Само у заједничком настојању у истраживању најбољих решења може се доћи и до најбољих одлука. Због тога имамо Парламент. Народне посланике!

И једно и друго, не сме постати продужена рука властодржца! Слободан парламентарни рад и јавност, транспарентност у владавини, јасноћа у одлукама и тактичност умне и способне дипломатије, може једну земљу повести правим путем.
Србија то данас не поседује!!!

 

Парламент је обојен полтронским, једнобојним фарбама, премијер је краљ и апсолутиста, председник државе фигуративна личност, тужног, по мало циничног осмеха, позадину чине имена мутне прошлости и још тамније садашњости!

Србија има један сасвим озбиљан проблем. По свим показатељима, како у политичком, тако и и јавном, културном, просветном, али и привредном животу, не располаже добрим и савесним кадровима. Све је под будном контролом апсолутизма и једног система који нам прети још многим искушењима…

 

 

 

Jovan M. Pidikanac( Јован М. Пидиканац )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари