субота, 25 септембра, 2021

У ТУЗЛИ – 15.МАЈА 1992.године

Овај текст пишем као сведок дешавања пре и после 15. маја 1992. године, обзиром да сам на одслужење војног рока ступио 16.09.1991.године, као редован војник ЈНА. Мој мотив је да поменем моје другове, напад на њих је извршен мучки. Испаљени су меци који ће и у овај део Босне довести и донети вихор језивог грађанског рата.

 

 

U TUZLI - 15.maja 1992....

 

*****

***

 

 

 

Све су Дрине овог света кривеИво Андрић

 

ivo-andric-rizzante

 

 

***

 

 

kolona tuzla...

 

Овај текст пишем као сведок дешавања пре и после 15. маја 1992. године, обзиром да сам на одслужење војног рока ступио 16.09.1991.године, као редован војник ЈНА, после завршене средње школе. По „весу“ сам био шифрер – род „веза“ у касарни `Хусинске буне` у Тузли. Како су ратне приче досадне немам намеру да се „расплињем“ већ ћу се ограничити на догађаје од 15.маја. Изузев, у случају да овај текст буде читан, по просеку, више од осталих на овом мом сајту или уколико ме неко буде ангажовао да напишем роман. Ипак, сви који су требали у протекле 23. године да буду заинтересовани то нису учинили. Како је у Дрездену речено Владимиру Путину „Москва и даље ћути“, тј. Београд, моју врховну команду, политичко и државно руководство никада, бар што се тиче нас седморице везиста, овај догађај никада није занимао. Ни остали нису прошли нешто боље. Колико је мени познато, а страшно бих волео да грешим, нигде у Србији не постоји споменик убијеним војницима у Тузли или Сарајеву (Добровољачка улица). Муслиманска власт је својима подигла, а тај дан се и даље обележава. Не завидим и не тражим ништа. Нарочито не од државе. Никада и нисам. Само констатујем. Москва је проговорила, Београд ћути. Ја (ми) нисам(смо) Путин.

 

 

Vojna knjizica 2..

Мој мотив је да поменем моје другове јер како ми је још давне 1992.године рекао један од њих Предраг – Пеђа Мијаиловић:“Ако неко некада буде писао о томе, то ћеш бити ти“.

 

Vojna knjizica 1...

 

Vojna knjizica.............

И заиста на фељтон који је излазио у `Вечерњим новостима`, „Тузла град јада и очаја“, новембра и децембра 1994. године, јавио сам се и `Новости` су објавиле моје сведочење. Отада их читам.Тада сам веровао да ћу дати мали допринос поштовању настрадалих српских војника у Тузли, а и широм Босне.То се није десило никада. У уџбеницима српске историје коју предајем од 2000. године се не помиње. Ко зна да ли ће и када? Али у земљи у којој има више историје и јунака него камења, то и није тако страшно. Мени је страшно што не умемо да се расанимо и што се „губимо“ у овом мом прошлом и садашњем времену. Свако будуће мора бити боље. Не ради мене и Тузле, већ ради опстанка и не понављања. Исувише смо грешака направили.

 

 

Feljton 1...

 

Feljton 2...

На служење у Команду Тузланског корпуса упућен сам после тромесечне убрзане обуке 31.12.1991.године. Како је време одмицало све мање нас је остајало. У пред ноћ 14., на 15.мај у команди смо били нас седморица везиста, део 3.одељења, 3.вода, 2.чете батаљона везе у Тузли. 1.Стевић Александар  2.Предраг Мијаиловић  3.Хуба Берењи  4.Мајран Фирез, 5.Миодраг Павловић  6.Славиша Петровић и 7.писац ових редова. Поред нас у команди су се налазили тада већ прекомадовани начелник саобраћајне службе Пуковник Уго Нонковић и два војника који су били са њим (на жалост њихова имена нисам успео да упамтим). Они нису вили везани за нас и остали су да преспавају.

Наша команда је пар месеци пре тога била измештена у Угљевик. Задњи дан повлачења био је 15.мај. Овде напомињем да све до напуштања зграде 16.маја увече ни једног момента нам није била искључивана струја, вода или да су прекидане телефонске везе. Истине ради ми смо имали сопствене, али желим да кажем оно што сам видео и чуо. „Не сведочи лажно“ је Божија заповест које сам се увек држао, јер никад не заборавим шта говорим. Елем увече нам је речено да камион ујутру долази по нас и да са најновије телефонске централе скинемо „маркере“ који су им били потребни, али је и остатак централе без њих био неупотребљив. Зграда команде је сада зграда Тузланске општине и као што се види на слици, огромна је!

 

zgrada komande

Хоћу да кажем да је зидана у три крака да поред подрумских просторија (у којима смо ми радили) је имала приземље и још 2 спрата. Неколико стотина канцеларија и неколико хиљада квадрата! Ово напомињем јер смо десетари били Стевић и ја. Међутим Стевић је био „мартовска“ класа тако да је наставио да служи као резервиста, а мени је поверена команда над одељењем или боље речено делом одељења јер је већина отишла за Угљевик или Бијељину, дакле обишли смо читаву зграду и констатовали да уколико дође до напада на нас немамо никаквих шанси јер је зграда толика да би је требало бранити са најмање 100 војника.Те ноћи нигде никога нисмо видели. Мирна, прелепа пролећна ноћ,баш као и ова сада.

Ујутру стиже камион са возачем и телефонско наређење да убацимо „маркере“ за централу, а да камион за нас убрзо долази. Сумњичав по природи предлажем осталима да то не радимо и да сачекамо и камион за нас. Возач и нижи официр после негодовања, претњи и псовки, одлазе. Пуковник Нонковић „капира“ о чему се ради и зове команду у Угљевику. Оданде му наређују да са својим возилом хитно напусти команду и дође у Угљевик. И он одбија наређење и каже да неће да иде без нас. Места за све нема. Самим одбијањем наређења ризикује живот. Преки суд! Мислим да није могао да верује шта су тражили од нас. Можда је нешто и слутио.

У једном моменту у зграду преко пута (Дом ЈНА) улазе два члана кризног штаба Тузле, пуковник Миле Дубајић командант касарне „Хусинске буне или Хусинских рудара“ и још један, чини ми се. Испред остаје њихово обезбеђење. Убрзо сазнајемо да је крајњи рок за излазак колоне 16 часова. Негде око 19  сати примећујемо групу падобранаца која је дошла да обезбеди неки шлепер.. Иначе аеродром „Дубраве“ је 10 километара удаљен од Тузле. Излазимо на задњи излаз у намери да им помогнемо.Ту негде почиње пуцњава, јака, рафална, из правца Брчанске Малте. Заузимамо положаје у згради. Пуцају и по нама са Хотела „Тузла“ снајперима. Узвраћамо и паљба престаје. Поручник 63. падобранске бригаде наређује својим војницима пробој. Улазе у камион, али паљба по њима постаје прејака и враћају се у зграду. Експлозије из правца касарне постају све јаче и јаче. Полако пада ноћ. Најзад Славиша пали телевизију и тада у директном преносу видимо да горе возила из колоне, на раскрсници која је рецимо 700  метара удаљена од нас. Пакао. Пуковнику Нонковићу је одједом све „опроштено“ и моле га да преузме команду над војском. Улазимо у ноћ. Експлозије се смирују. Над Тузлом се чују мигови 29. тада већ „Војске Југославије“. Падобранци под пратњом њихове (Тузланске) полиције одлазе на аеродром „Дубраве“. Стижу безбедно. У згради остаје нас мислим 11. (поред нас 7. ту су Пуковник и 2.његова војника а придружује се и водник 1. класе Балчаковић)

 

napad

Пуковник Нонковић одлази на лице места, око зграде команде се распоређују муслиманске снаге. Пуковник се враћа са страшним вестима, да има доста погинулих, рањених, уплашених војника, али и цивила. Поједини војници су остали „слепљени“ за возила (од силине детонација једноставно су постали део гвожђа,угљенисани). Најкритичније је у Шипадовом салону, много је наших који одбијају да се предају, али и да се помере одатле. Пуковник се јавно обраћа преко „радио Тузле“ и каже да мора да их изведе одатле, у једном моменту каже „ко хоће да пуца, нека пуца у Пуковника“. Слушамо и чекамо. Изводи их на безбедно. Касније прича да је један војник био погођен у артерију на врату, али да је толико руком чврсто држао рану само да се не би предао. Не знам шта је са њим. Да ли је преживео? У болници су остала 23 рањеника које нису дозволили да поведе. Војници око зграде траже да предамо оружје или нас неће „чувати“ од зелених беретки. У глас одбијамо! Остају да нас „чувају“. Тада, а и сада мислим да нас је спасило управо то што нису знали шта се налази у згради команде, Поучени искуством да је од детонација у камионима погинуло доста њихових војника али и цивила. Чак се десило да су врата једног камиона ужарена долетела до трећег спрата зграде и запалила је. Ми се како тако распоређујемо у згради. Последњи пуцањ са хотела „Тузла“ погађа један од 5 џакова са песком, гађали су Славишу. И промашили. Читаве ноћи је тражио зрно у том џаку. Нашао је два. Снајпериста бива склоњен са зграде. Иза тога чујемо две гранате, трећа нам лети изнад главе. Гађају наши мислећи да су у згради муслимани! Нас су промашили и погодили зграду банке у близини. Пуковник зове Угљевик да прекину. Онда се смирује. Ја стражарим у првој смени на самом улазу у пријавницу. Ујутру се премештам у кревет у подруму. Много ме је људи питало када сам се вратио шта је са страхом? Једноставно, био сам уплашен 5, можда 10 минута, онда се навикнеш. Пеђа проводи ноћ у телефонском разговору са девојком, садашњом женом. Миодраг вечера. Марјан се тог дана шишао и отишао да се купа. По ко зна који пут.

Буде ме у подне, 16 маја. Кажу, стиже камион. Опет спремање, опет нема камиона. Пуковник је ујутру превео око 300 преживелих, али и доста цивила до првог Српског положаја, на улазу у Пожарницу и вратио се по нас. Како нема камиона причамо са муслиманским војницима. Водник који је радио са нама нам шаље храну. Губимо апетит након што нам један прича како је снајпером у чело погодио нашег друга. Касније сазнајем да је то Зец, био је курир. Стално је мени и Стевићу доносио доручак. Бог да му душу прости.

Далеко око 18 часова Пуковник излази из зграде, чека камион. Неиспаван, преморен, са цртом која заувек остаје, цртом туђег бола. Никад више не будеш исти. Какав си, одређују други и околности. И оно ратничко, генски наслеђено. Одједном, опет око 19 часова све је више муслиманских војника. Камион који је одавно постао предмет спрдње међу нама – стиже. Утоварујемо све, али уместо према Србији идемо на аеродром Дубраве, кроз муслиманска села и положаје. Мислим да тада нико више од нас није ни мислио да ћемо остати живи. Идемо, везали смо се за Пуковника као и он за нас. Касније сазнајемо да нису хтели да нам гарантују безбедност. У ноћ 16.маја стижемо на Дубраве.Ту остајемо до 18.маја преподне, када у колони са аеродрома још једном пролазимо кроз Тузлу, истом рутом као и „Тузланска колона“. Стижемо живи у Угљевик, а онда и у Јаково где дослужујем војни рок до септембра 1992.године.

Моја запажања

1. напад је извршен мучки.

2. договор да војска напусти Тузлу до 12,00 преподне, а ни овај други из „Дома ЈНА“  15.маја, није испоштован! (не знам зашто)

3. тврдња да је војска хтеле да заузме град је бесмислена, ја бих то морао да знам због посла који сам обављао.

4. тврдња да је војска прва пуцала је нетачна јер нико не пуца из камиона покривених цирадом и притом у покрету, а да се на обе стране улице налазе стотине наоружаних људи. Највероватније пуцњаву почињу „зелене беретке“ које 13. и 14.маја долазе у Тузлу. „Случајно“ сам у цивилном оделу 13. увече срео двојицу. Сами Тузлаци то не би учинили, можда појединци, али то не би довело до таквог масакра. Најзад чуо и чули смо јаку рафалну непрекидну паљбу, што је из камиона неизводљиво!

5. Командант касарне Дубајић прави несхватљиву грешку, која је само пре десетак дана начињена у „Добровољачкој“ у Сарајеву, седа у прва возила која се пропуштају. И онда им прети. И гађа.

6. По речима Пуковника пребројао је 49 мртвих и 23 рањеника.Трагове масакра који се наводно догодио у једном магацину на „Козловцу“ није нашао. Дозволили су му да обиђе. Да ли су склоњена тела или је то била гласина за одмазду, не знам.

7. Прва џамија на изласку из града је гађана и тог 15. маја. Гађала ју је скоро свака колона која је пролазила кроз Тузлу. По мојим сазнањима прошло их је око 250 неоштећених. Нападнута је само ова, последња. Испаљени су меци који ће и у овај део Босне довести и донети вихор језивог грађанског рата.Тузла је са два одвојена инцидента која су се десила била потпуно мирна до 15. маја.

 

***

 

„Рекох и душу спасох“ Патријарх Српски Павле

 

Patrijarh srpski Pavle...

 

***

 

 

zika rakic(Жика Ракић)

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари